Vašari su nekad bili ono što su društvene mreže danas.
Mesto na kom se ljudi sreću, druže, pokazuju jedni drugima šta imaju i čime se ponose, mesta na kom se upoznaju, trguju, raduju, vesele. Propitaju jedni druge za zdravlje i prilike.
Vašar je bio prilika za mlade da se sretnu i kibicuju, dok su stariji pričali o drugim porodicama, šta te porodice imaju i kakvi su im članovi.
Na vašarima se videlo ko s kim govori a ko s kim nije u ljubavi. Devojke koje su imale u planu da se udaju, posebno su se oblačile i doterivale. Mladi parovi koji su nedavno dobili dete, šetali su sa njim kako bi ga drugima pokazali.
Vašar je osim svih ovih društvenih aktivnosti bio odlično mesto za trgovinu.
Pre svega, na vašarima se trgovalo stokom, poljoprivrednici su prodavali svoje proizvode a svoje su rukotvorine izlagale i zanatlije.
Obavezan na vašarima nekad bio je ringišpil, a obavezna je bila i šatra sa pevačicom.
Dešavalo se da neki gazda sve što je na vašaru zaradio ostavi pod šatrom.
Onda je došlo neko drugo vreme, vašari su polako nestajali a funkciju koju su imali vašari preuzimala su neka druga mesta.
Danas su to društvene mreže. Na njima se upoznaje, hvali, raspituje, propituje, prikazuje šta ko ima, hvali prinovom ili bogatstvom.
Ali, neki su vašari ipak preživeli.
Jedan takav je onaj u Bašaidu. Ko nije bio na vašaru u ovom selu, neka bar jednom ode.
Hiljade ljudi koji je došlo da pazari ili samo da se prošeta, mesto na kom možete videti konje i džambase, na kom možete kupiti šubaru i oklagiju, nameštaj i tepihe ili stari bicikl, zemljanu posudu ili štence jazavičara iz lavora.
Pljeskavice su obavezne kao i alve i kretoši a ako ste dovoljno strpljivi da preživite prepodne, uveče vas čeka i šatra i pevačica.
U Banatu su vašari skoro nestali, pa ne propustite bašaidski dok još postoji.
