Hleb i pogača simboli su života.
U svakoj zajednici, u svakom narodu, hleb i pogača imaju posebno mesto.
Kad ima hleba, neće biti gladi. Kad ima hleba, zajednica će opstati. Zato je hleb svetinja.
Hlebom (i solju) se dočekuju gosti. Neko je dobar kao hleb. A neko bi preko hleba pogače. Oprašta se hlebom, onom ko bi kamenom.
A hleb i pogače prate čitav ljudski život od rođenja do smrti.
Kad se dete rodi, mesi se povojnica. Hleb bez kvasca, samo sa malo sode bikarbone.
Kad načini prve korake, za dete se mesi postupaonica. Lomi mu se, simbolično, iznad glave, a deli bliskima, da ti koraci budu čvrsti i da ga odvedu daleko.
Centralni deo svakog svadbenog protokola je materina pogača. Novac koji se u tanjiru skupi od svatova, početni je kapital mladencima, da im početak zajedničkog života bude lakši.
Božić ima česnicu a Uskrs svoj hleb odnosno pogaču.
Za Novu godinu (po starom kalendaru 14. januara) mesi se Vasiljica.
Slavski kolač ima posebnu funkciju i najbogatiji je ukrasima.
Za kraj života i za sećanje, mesi se poskurica.
Koliko je hleb važan u životu zajednice, svake porodice govori i to da se, po običaju, hleb prvi stavlja na trpezu, slavski je kolač na sredini stola a ognjište i vatra na kom se hleb peče u centru kuće.
