Pre godinu dana, sad već bivši odbornici Skupštine grada, doneli su odluku da potpuno devastirani objekat nekadašnjeg restorana „Motel“ i parcele koje mu pripadaju vrate u javnu svojinu grada.
To je, prema obrazloženju te odluke, bio prvi korak u rešavanju višegodišnjeg problema jednog od najlepših delova grada na obalama Begeja.
I godinu dana posle, na tom se prvom koraku zastalo.
Sportsko-rekreativni centar, koji je većinski u vlasništvu grada, održava se na nivou na kom se održavao i prethodnih decenija, što znači da se kosi trava, koliko toliko vodi računa o higijeni i to bi bilo to.
O planovima u vezi sa motelom, kako ga Zrenjaninci zovu, za godinu dana se nije izjasnio niko a i neće skoro, jer slede izbori, pa konstituisanje nove gradske vlasti, što će sve da potraje.
Zrenjaninci vole ovo izletište ali bi ga voleli još više kada bi ono konačno postalo nečija ozbiljna briga.
A priča o ovom izletištu duga je šest decenija.
Iako izgleda da je ovo izletište postajalo oduvek, to nije tačno.
Prvo je izgrađen ugostiteljski objekat, popularni „Motel“, 1962. godine. Do njega se dolazilo letnjim putem pored Begeja.
Stariji Zrenjaninci se sećaju Begeja tih godina, plaže i talpe na „Motelu“. Kada je 1967. i 1968. godine rađen veliki projekat regulacije Begeja, kod „Motela“ i Male Amerike, odnosno kada je Begej kanalisan kroz kanal DTD, „Motel“ je od poluostrva postao ostrvo, a do omiljene kafane se više nije moglo.
Prvo je napravljen drveni most preko rukavca Begeja, odmah pored manastira. Put od ulice 6. maja do „Motela“ napravljen je 1978. godine. Tada se došlo na ideju da se od velikog prostranstva, a to je više od 11 hektara, napravi sportsko – rekreativni centar. Za projekat je bio zadužen arhitekta Živojin Žika Berbakov, koji je inače projektovao i bazen i druge sportske terene u gradu.
Očišćeno je dno rukavca Begeja od mulja i uspostavljen protok vode, kako se ne bi napravila bara i žabokrečina.
Sportsko – rekreativni centar „Motel Šumice“ svečano je otvoren 2. oktobra 1980. godine, na Dan oslobođenja Zrenjanina u Drugom svetskom ratu. Znači, sportski tereni su izgrađeni za godinu i po dana. Nakon toga je počelo ozelenjavanje.
Nešto od drveća koje je tada posađeno, preživelo je do danas. Postoje i dalje atlaski kedrovi, srebrne lipe… Tu je ponosni usamljeni jablan, koji je uspeo da preživi nelegalnu seču. Na ulazu su tri vrbe lepotice, dve bele topole, koje su graditelji zatekli.
Nekoliko godina nakon izgradnje, kompleks „Motela“ je i osvetljen, postavljeni su mobilijari, dečije igralište…
Motel kao celina je dragulj koji retko koji grad ima. Predivan park na obodu grada, pored manastira i još jednog parka, bivše Žirove šumice, pravo je bogatstvo. Panonski dragulj.
Zato je nedopustivo kako se kao zajednica prema njemu odnosimo.
Begej, koji je poenta čitavnog kompleksa, od zaraslog šiblja i korova, uopšte se ne vidi.
Rukavac zaslužuje da bude izmuljen posle pola veka. O restoranu koji je spaljen i takav ostavljen, da se i ne govori.
Sportski tereni pamte i bolje dane, ali sa malo novca i malo više volje, mogli bi postati centar sportske rekreacije u gradu.
Postojao je plan da se napravi šetalište od mosta kod Policijske uprave do „Motela“, možda i neko privezište za čamce.
Prostora ima dovoljno za još neko dečije igralište ali i za dodatne sadržaje, jer se danas na ovom izletištu ne može kupiti bukvalno ništa, ne postoji česma ni toalet.
Da li je Zrenjanin nekad bio bogatiji grad, da li je u gradskoj kasi bilo više para ili je samo bilo ljudi koji su u svom gradu više brinuli, pitanje je za sve.
