Vreme je žetve. Novo žito garantuje da će i naredne godine biti hleba i da neće biti gladi.
Zato se u slavu novog žita i novog hleba širom sveta organizuju posebne svečanosti.
Od davnina, hleb je osnovna hrana čoveka i iskonski hleb napravljen od drevnih vrsta ječma možda je i naranije prerađena namirnica.
Tokom istorije hleb se pravio od žitarica kojih je bilo na određenom području, od pšenice, raži, kukuruza, pirinča…
Hleb je u mnogim kulturama shvaćen kao sinonim za hranu ali i sastojak različitih verskih i socijalnih rituala u većem delu sveta.
Njegova je cena ekonomski element koji se koristi za određivanje i praćenje troškova života u mnogim državama.
Razvoj hleba vezuje se za Egipat.
Na slikama iz piramida vide se prvi pokušaji mešenja hleba.
Razvoj pekara vezuje se za Rimljane. U Rimu su pekari bili među najbogatijim ljudima.
Uz hleb ide i kvasac i smatra se da je najvažnije otkriće bilo otkriće kvasca, odnosno kvasnog testa.
Posle je sve bilo lakše.
Prema podacima Organizacije za hranu Ujedinjenih nacija, oko tri milijarde ljudi svakodnevno jede hleb.
Neko je izračunao da za sedamdeset godina života čovek pojede oko šest hiljada kilograma hleba.
To je jedina hrana spremljena za svačiji ukus, bez obzira na uzrast, pol, rasu, kulturu, religiju, socijalni status, koja se jede svaki dan uz svaki obrok.
Na Balkanu se pojede tri puta više hleba nego u ostatku sveta.
Koliko je važan hleb govore i poslovice o njemu, koje imaju svi narodi.
Za plemenitog i blagog čoveka kaže se dobar kao hleb.
Za vruć hleb kaže se – kao duša.
Lezi lebu da te jedem, sinonim je za lenjog čoveka.
Za neskromnog, hteo bi preko hleba pogače.
Onaj ko bi tuđe, uzima hleb iz usta.
Otići trbuhom za kruhom, valjda je jasno.
Lebac te ubio, jedna je od najotrovnijih kletvi i psovki.
A onom ko se baš jako zamerio, dabogda hleba nemao da jede.
