Velikobečkerečke ciglane bile su poznate širom sveta. Ili, bar sveta Austrougarske monarhije.
To ne čudi ako se zna da je, u vremenu procvata ciglarstva, a to je za Veliki Bečkrerek druga polovina 19. veka, naš grad imao desetak ciglana iz kojih je izlazilo na milione opeka.
O velikobečkerečkim ciglanama pisao je istoričar Dejan Vorgić.
– Najviše ciglana počelo je sa radom u drugoj polovini 19. veka, kaže Dejan Vorgić. Nadaleko su poznate Daunova ciglana, ciglane Klajn, Štagelšmit, Ujvari, Gojkov… Opeka je u tim ciglanama proizvođena u milionskim ciframa i to je bila vrlo kvalitetna cigla. U prilog tome ide činjenica da i danas nalazimo cigle iz tog perioda u odličnom stanju, kaže Vorgić.
Koliko su napredni bili vlasnici ciglana u to vreme govori i to da su već tada znali za nešto što danas zovemo logotip.
Naime, svaka cigla je „žigosana“ imenom vlasnika ili čak i posebnim zaštitnim znakom pojedine ciglane.
To je, kaže Vorgić, rađeno kako bi se izbegle zloupotrebe u trgovini, ali žig je garantovao i određeni kvalitet.
Jedan od najbogatijih Velikobečkerečana bio je Janoš Panji, takođe vlasnik ciglane. Baš zahvaljujući parnoj ciglani kojom je upravljao, zapamćen je kao jedan od najvećih graditelja u Velikom Bečkereku. Ponosno u centru grada i danas stoji Panjijeva palata.
Još jedna zanimljivost vezana za ciglane.
Cigle su se u prvo vreme pravile u različitim dimenzijama. Svaki vlasnik ciglane imao je svoje kalupe. Vrlo brzo pojavila se potreba standardizacije. Jednostavno, cigle su morale dobiti standardne dizmenzije, kako bi graditeljima posao bio olakšan.
Prva standardizacija uvedena je 1890. godine i njome je propisan format cigle, odnosno propisane su njene dimenzije, kaže Bojan Kojčić, istoričar umetnosti iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Cigle nisu bile jeftine, i njima su zidane kuće imućnijih ljudi. Ili se ciglom zidao ulični deo kuće, a ostali zidovi su bili od čerpića.
Ciglarstvo je cvetalo od druge polovine 19. veka pa sve do početka Drugog svetskog rata. U međuvremenu, neke su ciglane propadale, druge se otvarale, neke se udruživale…
Rat pa posleratna nacionalizacija u zaborav su otpravile zrenjaninske ciglane. Rupe iz kojih se vadila glina su zatrpane, tornjevi srušeni.
Ali nešto je ipak ostalo. Iza Panjija palata a iza Klajna – bara.
