Koliko su nam u životu važne pijace, shvatili smo kad su ih, u prvom naletu korone, zatvorili. Žalili smo tada za domaćim proizvodima i domaćim proizvođačima.
Ali, čim su ponovo otvorene, zaboravili smo na njih.
Oni koji se bave pijacama ili tržnicama kažu da naše pijace poseti daleko manji broj ljudi nego što to čini većina Evropljana.
Ne samo zato što su Evropljani svesni koliko je važno kupiti nešto od lokalnog proizvođača, nego zato što je koncept evropskih pijaca da one budu u centru grada, odnosno na trgovima. Otud tržnica.
Uslovi da se nađete na nekoj evropskoj tržnici jeste da budete proizvođač toga što prodajete, bilo da je u pitanju poljoprivredni ili zanatski proizvod.
Kod nas, obrnuto.
Najveći broj prodavaca su, kako se to kaže, nakupci. Pijačne uprave, prema svedočenjima proizvođača, ni na koji način ne stimulišu poljoprivrednike. Naprotiv, stimulišu prodavce tuđe robe.
I kupci na našim pijacama, za razliku od evropskih, sve su stariji. Mlađima je market jednostavniji. Zato se postavlja pitanje, hoće li naše pijace, takve kakve sada postoje, uopšte preživeti ili će nestati kada nestanu i njihovi najverniji kupci.
Radno vreme naših pijaca, i pisano i nepisano, mlađima ne odgovara.
Isplati li se uopšte držati veliki gradski prostor zarobljen tezgama zbog nekoliko sati rada dnevno, da bi nakon toga, zaključane stajale gvozdene tezge.
Istina, da bi se pijace našle na gradskim trgovima, potrebno je da sve gradske službe funkcionišu besprekorno.
Ko je imao prilike, video je kako to u nekim gradovima u našem susedstvu funkcioniše.
Po zatvaranju zelene pijace, na posao stupaju čistači i sve je za kratko vreme očišćeno, oprano i spremno za druge sadržaje.
Pijace na trgovima privlače i drugim sadržajima i to je šansa da i ostale kategorije stanovništva posete pijacu.
U Zrenjaninu, odnosno Velikom Bečkereku, prve pijace bile su upravo na glavnom gradskom trgu ali i u ulicama oko trga.
Kako piše istoričarka Nada Boroš, prve pijace u Velikom Bečkereku pojavile su se krajem XIX veka.
Pijačni stolovi, šatori i tezge bili su improvizovani i pokretni, pa su se lako premeštali iz ulice u ulicu ili trg, piše Nada Boroš.
Gradske vlasti su odredile sledeći raspored za prodajna mesta: u glavnoj ulici svoje proizvode mogli su da prodaju šeširdžije, ćurčije, papučari, sitari i koritari. Ispred katoličke crkve određena su mesta za limare, obućare i češljare. Iza crkve, iz ulice Kralja Petra, smešteni su bili čipkari i prodavci vune i vunenih proizvoda. Preko od njih, kod zgrade županije, svoje proizvode izlagale su i prodavale domaćice – čipke, ćilime, sukna, krpare i drugu ručno rađenu robu. Glavna zelena pijaca, sa voćem i povrćem, bila je smeštena sa obe strane ulice Cara Dušana.
Za prodaju mleka i mlečnih proizvoda bila je određena Teplička, a za živinu ulica Miroslava Tirše. Žitni trg, koji je ime dobio po svojoj trgovačkoj nameni, bio je prepun zaprežnih kola natovarenih pšenicom, kukuruzom, ovsom i drugim žitaricama. Svoje proizvode na Žitnom trgu prodavali su i opančari, kožuhari, užari i krojači. Sveža riba prodavala se kod Velikog mosta, a sitna i krupna stoka na vašarištu, na Karađorđevom trgu.
Tako je bilo sve do 1954. godine, kada je centralna pijaca stacionirana u ulicu Miroslava Tirše, a onda u 21. veku na današnju lokaciju, u ulicu Milutina Milankovića.
