„Mesečeva reko, šira od milje,
Prećiću te sa stilom jednog dana.
Oh, sanjaru, ti koji lomiš srca,
Gde god da ideš, idem i ja za tobom.
Dve skitnice su krenule da vide svet.
Toliko sveta ima da se vidi.
Na istom smo kraju duge –
Čekamo kod krivine,
Moj najbolji prijatelj,
Mesečeva reka i ja“.
Tako glasi tekst jedne od najlepših pesama ikada komponovanih za neki film.
Film je “Doručak kod Tifanija”, muziku je komponovao Henri Mancini, a otpevala ju je Odri Hepbern, za mnoge najlepša i najdecentnija glumica svih vremena.
“Mesečeva reka” prava je muzika za duga letnja popodneva, u zamračenom stanu, za ona popodneva kada se već oseća da letu polako dolazi kraj i da će tu reku uskoro smeniti jesen, oblaci i kiše.
A kako je ova setna melodija preživela godine i godine, i kako su je volele generacije i generacije?
Mnogi ne znaju da nije mnogo falilo da ovaj kultni film ne ugleda svetlo dana. Odnosno, da je, kako je zamišljeno, sve trebalo da bude potpuno drugačije a ispalo na kraju da bolje ne može.
Film je, po kratkom romanu Trumana Kapotija, snimio Blejk Edvards.
Uloga Holi namenjena je bila Merilin Monro. Odri Hepbern, koju je Holi proslavila i koja je proslavila Holi, bila je tek treći izbor.
Ni sa izborom glavnog glumca nije ispalo kako je zamišljeno. Umesto Stiva Mekvina, stigao je Džordž Pepard.
Ni kraj filma (na kom se mekša srca obavezno rasplaču, bez obzira koliko puta film gledala) nije trebalo da bude – srećan.
Pesmu “Mesečeva reka” trebalo je da otpeva neka ozbiljnija pevačica, Odri Hepbern su zamerali tanak glasić, ali legenda kaže da je Henri Mancini insistirao da je otpeva upravo Hepbernova.
Ostalo je istorija.
Uključujući i malu crnu haljinu koju je Živanši kreirao baš za Holi odnosno Odri Hepbern. Da bi baš ta mala crna haljina ostala obavezni primerak u ormaru svake žene koja drži do sebe.
Obavezna, baš kao i “Doručak kod Tifanija” za svakog ko za sebe misli da o filmu nešto zna.
