Dva spojena crvena kioska poznata, odnosno patentirana kao K67 i jedan pored njih, istina sada zelen, među retkim su nadaleko poznatim kioscima koje je davne 1966. godine dizajnirao slovenački arhitekta Saša Mehtig.
Nalaze se na platou kod Narodnog muzeja Zrenjanin i starije Zrenjanince podsećaju na neko prošlo vreme, na bivšu domovinu Jugoslaviju, na pomfrit i na prve hot dogove koji su se iz tih, za ono vreme, ultramodernih objekata prodavali.
Kiosk K67 toliko je dobro dizajniran da je prikazan u okviru jedne izložbe u njujorškoj galeriji MOMA a svetsku popularnost je obnovio kada je letos iz njega na Tajms skveru u Njujorku jednom di-džeju poslužio kao zgodan prostor za rad.
Zašto smo ga voleli?
Voleli smo ga jer bio potpuno drugačiji u odnosu na kioske koji su do tada (a nije ih bilo previše) postojali.
Njegov tvorac, Saša Mehtig, kada ga je projektovao, imao je samo 25 godina pa nije ni čudo što je kiosk bio moderan, potpuno nešto novo, svetski a pre svega funkcionalan.
Njegov tvorac će reći, to je bio radni prostor od pet kvadrata, kad se spoji od lepih deset, a prednost mu je bila ta što ga samo istovariš na mesto gde će stajati i možeš da počneš da radiš.
Kad je počela serijska proizvodnja, fabrika nije mogla dovoljno da ih proizvede, toliko su bili traženi. Kako na prostoru bivše Jugoslavije, tako i svetu.
Proizvedeno ih je oko 7.500, nisu bili jeftini, a hroničari toga vremena sećaju da je koštao kao tri fiće.
Devedestih godina prošlog veka je proizvodnja ovog očigledno vanvremenskog kioska prekinuta.
Mehtig je u izjavama za medije rekao da interesovanje i dalje postoji, pa da postoji i mogućnost da se proizvodnja obnovi. To bi verovatno bila savremenija verzija ovih koji su preživeli ratove, tranzicije, modernizacije i gradske urbaniste.
U Zrenjaninu, osim ovih kod Muzeja, postoji još nekoliko sačuvanih primeraka.
Problem je što generalka na njima nikad nije rađena, pa ne izgledaju reprezentativno. Ipak, valjalo bi ih sačuvati jer su, mada u lepim srednjim godinama, pokazali da su vitalni i dovoljno moderni i za generacije koje su stigle kasnije.
A i zato što nismo ništa lepše ni funkcionalnije u međuvremenu napravili.
Pa ako već ne mogu više da budu funkcionalni kao radni prostor, mogu dobiti neku drugu namenu.
Ne mora baš svaka prošlost da završi na deponiji.
