Ovog proleća srušen je oronuo zid nekadašnje fabrike nameštaja „Bence i sin“, u ulici Obala pionira.
Taj je zid deceniju i više predstavljao opasnost i, iako je ceo prostor na kom se nalazila nekadašnja fabrika, pa i zid koji je jedini preživeo, pod zaštitom kao spomenik kulture, nadležni nisu znali kako da problem drugačije reše nego krampom i budakom.
Zid je srušen a priča o istoriji industrije nameštaja kojom se Zrenjanin dičio više od jednog veka preselila se u sećanje.
Priča počinje 1861. godine kada je svetski putnik i veliki majstor Anton Bence, sa svojim znanjem i umećem ručne proizvodnje nameštaja, odlučio da se skrasi u tadašnjem Velikom Bečkereku.
Za samo nekoliko godina, od male radionice napravio je fabriku u kojoj je počela ozbiljna proizvodnja nameštaja.
Antona je nasledio sin Mikša a Mikšu njegovi sinovi Zoltan i Atila.
Pamtimo Zoltana jer je bio vrhunski dizajner praktičnog i udobnog nameštaja ali veliku ulogu u napretku fabrike imao je i Atila, koji je vodio finansije.
Fabrika „Bence i sin“ uspešno je poslovala više od osam decenija a nakon Drugog svetskog rata je, kao i sve ostale fabrike u gradu, nacionalizovana.
Od dve fabrike, Benceove i porodice Melegi, napravljena je jedna, društvena, Fabrika nameštaja „Žarko Zrenjanin“, koja je nastavila tradiciju proizvodnje dobrog, kvalitetnog, udobnog i dostupnog nameštaja.
Nema kuće ili stana u bivšoj Jugoslaviji koji nije imao bar jedan komad tog nameštaja. Fabrika je mnogo izvozila u bivši Sovjetski Savez, a u bivšim članicama ovog saveza imati nameštaj iz zrenjaninske fabrike bio je statusni simbol.
Fabrika je završila u stečaju, život okončala u privatizaciji i tako je ugašena proizvodnja nameštaja u Zrenjaninu, nastala u radionici Antona Bencea.
Fabrika čiji je poslednji ostatak završio kao šut, kada je građena, nalazila se na obali Begeja.
Vodeni saobraćaj u vreme kada je građena bio je najisplativiji i najekonomičniji način da se sirovina do fabrike doveze a gotovi proizvodi iz nje odvezu.
Pre nekoliko godina, najavljeno je da će se na mestu gde se nekada nalazila fabrika nameštaja graditi, gle čuda, stambeno-poslovni blok.
Investitor se obavezao da će zid, odnosno spoljnu fasadu očuvati odnosno izgraditi prema autentičnom izgledu i pod uslovima koje propiše Zavod za zaštitu spomenika.
Šta se dogodilo ne zna se, tek od izgradnje nema ništa.
Nema gradnje, ali ima rušenja.
Zid je srušen a da se niko od nadležnih nije oglasio. Ni grad ni Zavod za zaštitu spomenika.
I tako, deo po deo istorije grada nestaje pred očima.
