Nekada je žetva bila najvažniji i najradosniji posao u godini. Kada se žito skine sa njive to je značilo da je obezbeđena hrana za narednu godinu i da gladi neće biti.
Jer, u kući u kojoj ima brašna biće i hleba a gde ima hleba, nema gladi.
Danas je žetva tek jedan od poslova koji se obavlja rutinski, kad mu vreme dođe a o gladi se, bar u ovim krajevima, ne brine niko. A i hleb se sve manje jede.
Žetva se, na mnogim njivama, obavi za jedan dan, pšenica ode u neke silose a u kuće vrati u obliku brašna iz prodavnice.
Nekada je to bilo sasvim drugačije.
Žetva je, osim što je bio najradosniji, bila i jedan od najtežih poslova. Pšenica ili žito kosilo se ručno i to je trajalo nedeljama.
U žetvu je bila uključena cela porodica i svako je imao svoj zadatak, u skladu sa godinama i iskustvom.
Kosilo se srpom a tek kasnije kosom.
Kosac ili risar išao bi napred i srpom, kasnije kosom, žnjeo žito.
Za njim je išla risaruša. Ona je rukovedala. Rukovet je količina žita koju je svojom rukom kosac mogao da obuhvati. Rukovedati znači vezati pokošeni snop. Užad su se u prvo vreme plela od snopova žita, tek kasnije je došao kanap.
Najmlađi su snoplje sklanjali i denuli u krstine.
Te su krstine ostajale na njivi još nekoliko nedelja, da se što više osuše, pa tek onda su odvožene kolima na guvno, na vršidbu.
Ovršeno žito se podizalo na tavane i tavance a onda, kad se potroši staro, od njega mlelo novo brašno.
Posle su došle žetelice a mnogo kasnije kombajni.
Veština ručnog košenja žita i svi običaji u vezi sa žetvom danas su tek deo folklora.
