Kuće su se nekada krečile jedanput spolja a dva puta godišnje iznutra.
Krečenje je bilo isključivo ženski posao a najvažnije krečenje je bilo ono prolećno, najčešće uoči Uskrsa. Prvo, konačno su prošli zima, loženje, dim i garež, prljavština. A drugo, uoči velikog praznika sve treba da bude lepo i čisto, pa i kuća.
Kuće su se spolja krečile – krečom.
Kreč se kupovao na kile, od krečara.
Kupovao se negašeni i morao je da se zagasi za dva, tri dana. Kad je zagašen, kreč može da stoji i godinu i dve i da domaćici uvek bude pri ruci, kako za krečenje tako i za zakrečavanje koje se događalo i nekoliko puta godišnje.
Kreči se jedanput godišnje, a zakrečava često, tamo gde se isprlja.
Kreč se gasi nedelju dana pre krečenja.
Nije svako znao da ugasi kreč kako treba. Kreč mora stalno da se meša, da se ne naprave grudvice, mora da se rastvori skroz. To je opasan posao i mora pažljivo da se radi. Jer, kreč kad proključa, može da baca „ključeve“ i metar uvis.
Ne sme da pregori i ne sme da se ubusa.
Pre samog krečenja, kreč se razbistri vodom. I za to je potrebna vešta ruka.
Ne sme da bude gust a ni redak.
Krečenje kreće od ulice.
Kuće se su obično krečile u belo a cokla ili portura mogla je da bude u boji, crna, braon…
Krečilo se četkama dvoručkama spolja a iznutra su se koristile i jednoručke.
Dvoručke su četke od dva metra a jednoručke one kratke, za ćoškove.
Jednom su se četkom, obično od konjske dlake, krečili zidovi a drugom cokla.
Kreč se obično sipao u neki stari lavor, jer je lavor vrlo zgodan da se četka umoči.
Obično su domaćice krečile i spolja i iznutra ali za sobe su nekad angažovane i vešte žene iz komšiluka.
Veština umešnog krečenja ogledala se u tome da se ne „poznaje“ četka. To znači da se moralo krečiti uvek u istom smeru, četka jednako vući, da se ne vidi haos na zidu kad se kreč osuši.
Tako je bilo nekad. Danas se ne kreči uoči Uskrsa, ne kreči se svake godine, nove generacije i ne znaju šta je kreč, šta je cokla…
Bilo nekad, sad se pripoveda.
