Koliko je ulica u Zrenjaninu promenilo ime u poslednjih trideset godina niko sa sigurnošću ne bi mogao da kaže.
Uzalud su bile burne reakcije građana, nemojte nam menjati nazive, to nam je skupo i komplikovano, jer treba menjati sva dokumenta svih ukućana. Em je skupo, em je komplikovano, to zna svako ko je ikad imao posla pred nekim šalterom.
Ne, i ne. Nije nam se više sviđalo mnogo štošta iz naše dalje i bliže istorije, sad nam se sviđa nešto ili neko drugi. Menjaj.
Menjaj ali gde? I gde je važno da se promeni. U odluci, dokumentima ili životu.
Jer, i deset godina nakon zvanične promene naziva ulice na kućama stoje table sa starim nazivom. To ne smeta nikom. Ni onima koji su u komisijama nazive menjali a ne smeta na onima koji su nadležni da odluke sprovode.
Ko bi danas u realnom svetu tražio ulicu pod nazivom Dr Kornela Radulovića, nema šanse da bi je našao. Ulica koja se ovako zove već više od jedne decenije, u stvarnosti se i dalje zove Prva proleterska.
I to nije usamljen slučaj.
U međuvremenu, građani se malo, malo zaplaše: od sledeće godine svaka kuća na uličnom delu mora imati kućni broj i naziv ulice. Tabla mora biti određene boje a znakovi određenog formata.
Novi izdatak na pomolu.
Samo što, ipak, ne.
O adresnom registru više ni reči.
Kao ni o obaveznom izgledu poštanskih sandučića, uostalom.
Zaboravljene su godine i članovi komisija, negde su zaboravljeni stari nazivi a negde nisu zapamćeni novi, ostalo je samo svedočanstvo o našem odnosu prema gradu.
