U ulici Dr Kornela Radulovića, kroz jednu metalnu ogradu sa rupicama, pružila se grana ali ne jorgovana nego duda.
Neupućeni bi teško mogli da otkriju koje je drvo u pitanju, da ga nisu odali plodovi popadali po betonu. Dakle, u pitanju je dud.
Dud je do pre pola veka bio najmnogobrojnije drvo – voćka na ovim prostorima.
Stigao kao i mnoge druge dobre i korisne stvari sa Marijom Terezijom, tačnije sa čuvenim grofom Mersijem koji je od Banata napravio plodnu zemlju. Nikad nije na odmet ponoviti: sistemom kanala građenih pod Mersijevim budnim okom isušene su bare, baruštine, ritovi a stanovnici privedeni poljoprivredi.
Taj grof Mersi zasadio je dudove po Banatu, pa i po našem gradu.
Sadio je dudove iz mnogo razloga.
Dud je bio hrana za svilene bube, zatim hlad za ljude i stoku, zatim odbrana od košave koja brije, zatim to je bilo odlično drvo za pravljenje buradi i na kraju, od duda se mogla peći i rakija. Ne baš naročito kvalitetna, oni koji se razumeju kažu, samo malo bolja od lebare i one od kukuruza, ali kad druge nema i dudovača ili dudara može da posluži. Dudiće (plod) su volela deca i guske.
Stari spisi kažu da je svaki grad imao deo gde je dudova bilo najviše, pa se zato zvao Dudara. U Zrenjaninu je najviše dudova, kažu, bilo u ulici Đurđa Smederevca a Dudara, istina bez dudova, i danas postoji.
Pre nešto više od pola veka, stigla je naredba da se dudovi povade. Navodno zbog bolesti. I većina je povađena.
Retki primerci stogodišnjih dudova jedva su preživeli.
Neki od njih, kao onaj u Belom Blatu, stavljeni su pod zaštitu države.
Veliki vremešni dud, poznatiji kao Predićev, preživeo je u Orlovatu.
Čitava storija plete se oko orlovatskih dudova velikog slikara Uroša Predića.
Nema više dudova pa banatskim ulicama, nema ni dudića na betonu ili flasteru (trotoar od naslaganih cigala), nema ni gusaka. Bogami nema ni dece po ulicama.
Dud se preselio u banatske legende a oni najžilaviji primerci, kao ovaj u ulici Dr Kornela Radulovića, probiju se kroz žicu da nas podsete kako je ovde nekad bilo.
