Nagradu Pricker zovu i Nobelovom nagradom za arhitekturu.
Ove čudne 2021. godine dodeljena je Francuzima An Lakaton i Žan-Filipu Vasalu.
Agencija Frans pres, objavljujući vest, bliže je opisala dobitnike kao arhitekte koji zagovaraju arhitekturu posvećenu opštoj dobrobiti kombinujući velike prostore sa skromnim budžetom.
Ovaj francuski arhitektonski dvojac poznat je i po životnom kredu, koji glasi – nikad ne ruši.
Kažu, previše je rušenja postojećih zgrada koje nisu prastare, u kojima još ima života, previše je rasipanja materijala…
Nikad nemojte rušiti zgradu, seći drvo i čupati cveće, poručuju An Lakaton i Žan-Filip Vasal.
Mi, sve obrnuto.
Sečemo drveće, pod raznoraznim obrazloženjima, čupamo i cveće a rušimo i zgrade da bismo na istom mestu podigli nove, bezličnije i najčešće bez duše.
U Zrenjaninu postoji veliki broj objekata koji su u javnoj svojini, napušteni i prazni. I kao da niko nema ideju da im udahne novi život, da od njih napravi savremeni objekat bilo da je on za poslovne ili stambene potrebe.
Vreme čini svoje. Zgrade propadaju, kao da su namerno osuđene na propast, da bi se u jednom trenutku rušenje ispostavilo kao jedino rešenje.
Postoji i veliki broj privatnih objekata, koji su se u rukama investitora godinama a da se od njih ništa nije stvorilo. Posebno ako su takvi objekti pod nekim vidom zaštite.
Ni zakon ni lokalne vlasti ne teraju investitore da objekte čiji su vlasnici privedu nameni.
Tako smo svedoci da na oči propada zgrada bivše štamparije “Budućnost”, koja će sada biti prva komšinica novog stambenog kompleksa.
Propada zgrada bivšeg Doma JNA u najstrožem centru grada, propada bivša zgrada ambulante u ulici Svetozara Markovića i na kraju propada, iz više nije važno ni kojih razloga, zgrada stare Robne kuće u glavnoj gradskoj ulici.
Gradskog arhitektu nemamo. Ko se brine o arhitektonskoj baštini, osim što ih nadležni zavod stavi pod zaštitu, teško da bi neko mogao da kaže.
To što je pod zaštitom, za veliki broj objekata znači samo sigurnu smrt.
U tišini i u mraku, nestaje grad.
