Nema ko ih ne voli. Pržene, osušene, u paprikašu, pasulju ili podvarku, pečene u rerni sa krompirom, barene, na roštilju… Bele, crvene, sa sirom, sa medom…
Njeno veličanstvo – kobasica.
Toliko su važne u našim životima, da imaju svoje praznike i manifestacije, a bogami ima i praznika koji ne mogu da prođu bez jela sa kobasicom.
U Nemačkoj, zemlji poznatoj po dobrim kobasicama i mnogo ljubitelja kobasica, dobile su i muzej.
Zašto tako volimo kobasice?
Neke su ljubavi neobjašnjive.
Sa nama su dugo. Stare skoro koliko i civilizacija.
Tragovi joj sežu čak četiri hiljade godina unazad.
Homer je spominje u Odiseji a rimskim legionarima bile su odlična hrana za poneti.
Tako jednostavne, od samo par sastojaka, a bez njih se ne može zamisliti nijedna svetska kuhinja.
Mađari imaju debreciner, kobasicu koja je nastala u gradu Debrecinu.
Slovenci imaju kranjsku kobasicu, opet nazvanu po istoimenom gradu.
Slovaci imaju hurke, bele kobasice sa pirinčom.
Sremci imaju sremsku kobasicu.
Španci imaju svoj čorizo, a o italijanskim kobasicama, ventrićinama i mortadelama, da se i ne govori.
Pirot ima svoju peglanu kobasicu a Slavonci kulen.
Englezi ne mogu da zamisle doručak bez kobasice.
Pomagale su da se preživi zima. I da bude lepša.
Mnogo se šta promenilo. Nekad su visile sa tavana da im se broja nije znalo, danas se ipak kupuju na grame. Zbog zdravlja.
Ali da će opstati govori i to da ih danas ima vegeterijanskih a bogme i veganskih.
Volimo ih kao i pre četiri hiljade godina.
Bile one blage ili ljute, sa belim lukom ili bez, sa crvenom paprikom ili bez nje, ne možemo bez njih.
I ne kaže se džaba, ima dana više neg’ kobasica.
