Trg dr Zorana Đinđića samo je jedan od zrenjaninskih trgova sa kojim ni gradske vlasti a bogami ni urbanisti, arhitekte i istoričari umetnosti ne znaju šta će.
Na udaru promena, ovaj je trg sa velikim potencijalom, tokom vekova menjao ime i izgled, bio predmet različitih eksperimenata a da bar u skorije vreme nije zablistao sjajem koji zaslužuje.
Od kada je formiran, polovinom 19. veka, nosio je različita imena a najduže Vilsonov trg, Trg republike i sada Trg dr Zorana Đinđića.
Koliko je ovo mesto bilo važno gradu i zajednici govori podatak koji beleže knjige starostavne da je na ovom trgu u prvoj polovini 18. veka otvorena prva pošta u Velikom Bečkereku.
Zgradu prve pošte stariji Zrenjaninci znaju kao restoran “Tisa”.
Nekada su se na trgu nalazile i zgrada Velikobečkerečke štedionice, hotel „Kruna“, kuća Ignaca Levija, Jankovićeva kuća, kuća Paje Linjačkog, kuća Dragoljuba Nestorova, škola igranja „Kod Mrkšića”…
U drugoj polovini 20. veka, najpre 60-tih pa 90- tih trg je pretrpeo velike izmene.
Većina kuća i zgrada je porušena, a jedini preostali objekti su zgrada Velikobečkerečke štedionice i kuća Ignaca Levija, u kojoj su danas smeštene prostorije Mesne zajednice „Centar“ i Zavod za zaštitu spomenika. Ova dva objekta stavljena su pod zaštitu države kao kulturna dobra.
Kao rezultat tih velikih promena na trgu su nikle dve zgrade, zgrada nekadašnje “Vojvođanske” a danas OTP banke i zgrada nekadašnjeg giganta GIK Banat i nekadašnje SDK a danas Poreske uprave i novog vlasnika GIK-a.
Tako se rodilo dete koje izgleda nikom baš nije srcu priraslo.
Jer umesto da iskoriste prostor takav kakav je, gradske vlasti i stručnjaci koje valjda ovaj grad još ima, ne znaju šta će sa trgom.
Popločavan nekoliko puta ostao je ogoljen, bez zelenila, cveća, bez travke jedne.
Nekada momunentalne zgrade dve finansijske ustanove novi vlasnici danas nisu zainteresovani ne da obnove nego ni prozore i staklene površine da operu.
Jedno vreme trg su “prisvojili” gradski skejteri, što je donelo novu vitalnost.
Danas skejtera skoro i da nema a zarđali, ruinirani rekviziti nemi su svedoci da je na trgu nekad bilo života.
I bez obzira na to što grad za svoje trgove ne daje ni pet para, niti ga interesuje oplemenjivanje javnog prostora sadržajem, život je jači od svega.
Na trgu se, jer i nema previše izbora, okupljaju roditelji sa decom, zahvaljujući društvenim mrežama prave se i grupe trgovskih roditelja i dece a nekima su druženja na trgu prerasla u privatna prijateljstva.
To je samo znak da grad ima svoju filozofiju i svoj život bez obzira na činjenja i nečinjenja onih kojima je zadatak da o gradu brinu.
I to je znak da će i ovaj trg preživeti sve tranzicije, vlasničke i druge transformacije, eksperimente, klimatske promene sve dok na njemu ima ljudi.
