Pesme za veselje, slavlja, duhovite a ponekad i bezobrazne.
Naoko slični a ipak različiti: bećarci i šalajke.
Bećarac je šaljiva muška pesma, kažu u šali banatski haiku, karakteristična za Vojvodinu i Slavoniju.
Peva se uz gajdaša, nekad, a tamburaše kasnije.
Bećarac je nastao još u 18. veku, kao poskočica, natpevavanje u veselim prilikama. U bircuzima, na rogljevima, na disnatorima, najviše u svatovima.
Peva se nasmejano, malo se i obrve podignu. Na početku veselja su duhoviti a kako vreme odmiče, budu i bezobrazni.
„Suknjo bela, voda te odnela, sinoć prana, noćas izgužvana.
Nisam mala da je gužvam sama, već velika pa je gužva dika…
Preko šora pružio se lanac, ide lola i peva bećarac,
Kad bećari šorom zapevaju, pendžeri se širom otvaraju,
Svaka cura voli tamburaša, a perdaša i cura i snaša.“
ŠALAJKE
„Šalaj mati, šalaj ti, ala ti je lepa kći, ala ti je lepa ćerka, da mi bude švalerka, šalaj“.
To su šalajke. Takođe vesele, šaljive pesme, za veselje ali pre svega šalu.
I samo im je ime nastalo od skraćenog – šala je.
„Šalaj mati pa šalaj, udaću se u Žabalj, udaću se za Žabaljca, koje pare baca, šalaj.
Sitna kiša rosila, tri me momka prosila, a ja čekam moga lolu, dok ne svrši školu, šalaj…“
I za kraj: iako mnogi misle da je „Četir’ konja debela“ bećarac, to je šalajka.
Šalaj.
