Zamalo je postala himna Srbije ali je izgubila u borbi sa „Bože pravde“.
Kao da je čekala neko svoje, pravo vreme.
Čekala i dočekala – „Vostani Serbije“.
Po nekoj kosmičkoj pravdi, ovakva je lepa, himnična pesma, baš sada je trebalo da doživi svoju reinkarnaciju i po toj istoj pravdi njen je autor morao biti prosvetitelj Dositej Obradović.
Mnogi nisu ni znali da postoji ta lepa, himnična pesma, a sad su je otkrili, pa i naučili.
„Vostani Serbije“ Dositej Obradović napisao je pre 220 godina u Trstu. Tamo se sklonio posle svojih svetskih putovanja i lutanja i prema rečima biografa, proveo četiri lepe i spokojne godine.
No, po izbijanju Prvog srpskog ustanka, osetio je, pišu dalje njegovi biografi, veliki nacionalni zanos i u slavu Karađorđa i ustanika napisao stihove:
Vostani, Serbije! Vostani, carice!
I daj čadom tvojim videt tvoje lice!
Obrati serdca i očesa na se,
I daj njima čuti slatke tvoje glase.
Vostani, Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala;
Sada se probudi,
I Serblje vozbudi.
Ova se pesma inače zove budnica.
Prve dve strofe Dositejeve budnice dobile su kasnije savremenu melodijsku obradu u aranžmanima trojice naših kompozitora, Vartkesa Baronijana, Zlatana Vaude i Ljube Manasijevića.
Ovu koja se danas ori sa trgova komponovao je Varteks Baronijan.
I sam Dositej nije mogao iz Trsta da gleda buđenje Srbije iz viševekovnog turskog zuluma, pa se 1806. godine vratio u Srbiju sa svojim prosvetiteljskim idejama.
Zaslužan za otvaranje prvog fakulteta u tek oslobođenoj Srbiji, 1808. godine, Dositej Obradović je sinonim za prosvećenost, učenost, obrazovanje.
Pozvao je na učenje na prvom fakultetu ne samo one koji već znaju pomalo da čitaju i pišu nego sve kojima je obrazovanje na srcu.
Poručivao je „Knjige, braćo moja, knjige a ne zvona i praporce. One vojuju i pobježdavaju“.
I baš kad zaboravimo koliko je učinio za svoj narod veliki čovek i prosvetitelj Dositej Obradović, dogodi se nešto da ga se setimo i zauvek pamtimo.
