Za Zrenjanince, ili većinu njih, subotnje jutro se ne može zamisliti bez odlaska na pijacu. Oni koji ne vole gužvu i vrevu, biraju utorak ili četvrtak.
Iako se u jednom trenutku učinilo da marketi sa svojom velikom ponudom voća i povrća u toku čitave godine mogu zameniti tezge, moda je bila kratkog veka.
Zrenjaninci svoje pijace jednostavno vole. Ne samo zato što na pijaci kupuju u dobrom delu proizvode od onih kojih ih proizvode svojim rukama, nego što je pijaca nešto više od puke trgovine. To je mesto za susrete, za priču, posle pijace se pije zajednička kafa a sa pijace je i najbolji subotnji doručak.
Taj je doručak ili neko sveže pecivo, burek i savijača ili sir i mileram od čuvenih Slovakinja iz Aradca, mladi luk i rotkvice, pa onda paradajz i ljuta papričica iz Mužlje ili Mihajlova i neki suhomesnati narezak iz tradicionalnih, zanatskih mesara.
Istorija pijaca u Zrenjaninu
Mesto za pijace određivale su gradske vlasti na otvorenim prostorima – ulicama i trgovima. Pijačni stolovi, šatori i tezge bili su improvizovani i pokretni, pa su se lako premeštali iz ulice u ulicu ili trg.
Krajem devetnaestog veka u Velikom Bečkereku bila su dva pazarna dana – petak i nedelja. Međutim, kako se ukazala potreba za bar još jednim pazarnim danom, zbog naglog razvitka industije i zanatstva, a samim tim i trgovine, oko 1920. godine za pazarni dan je određen i utorak, piše istoričarka Nada Boroš.
Udarni dan za trgovinu bila je nedelja. Bez obzira na godišnje doba, nedeljom su prekidani kako poljoprivredni radovi tako i svi ostali poslovi. Nisu radila ni državna nadleštva ni škole, pa je prepodnevna nedeljna gužva na trgu i okolnim ulicama bila uobičajena. Iz okolnih sela nedeljom je obično dolazila mladež koja se „ponavljala“ kupujući nedeljna svečana odela, obuću i drugu različitu robu.
Kako su trgovci i zanatlije i nedeljom radili, za nedeljni dan odmora odredili su ponedeljak. Iz milošte su ga nazvali „Plavi ponedeljak“, a svoje radnje toga dana su zatvarali, piše Boroš.
Međutim, ovaj raspored pazarnih dana nije se dugo održao. Tridesetih godina, trgovci i zanatlije predlažu gradskoj upravi da se pazarni dani promene tako da glavni pazarni dan bude subota, umesto, kao do tada nedelja, kako bi i oni nedelju koristili za odmor. Ovaj zahtev trgovaca je uvažen, pa su za pazarne dane u Velikom Bečkereku određeni utorak, četvrtak i subota, koji i danas važe u našem gradu.
A šta se sve na pijaci prodavalo, svedoči Nada Boroš.
U glavnoj ulici svoje proizvode mogli su da prodaju šeširdžije, ćurčije, papučari, sitari i koritari. Ispred katoličke crkve određena su mesta za limare, obućare i češljare. Iza crkve, iz ulice Kralja Petra, smešteni su bili čipkari i prodavci vune i vunenih proizvoda. Preko od njih, kod zgrade županije svoje proizvode izlagale su i prodavale domaćice – čipke, ćilime, sukna, krpare i drugu ručno rađenu robu. Glavna zelena pijaca, sa voćem i povrćem, bila je smeštena sa obe strane ulice Cara Dušana.
Za prodaju mleka i mlečnih proizvoda bila je određena Teplička, a za živinu ulica Miroslava Tirše. Žitni trg, koji je ime dobio po svojoj trgovačkoj nameni, bio je prepun zaprežnih kola natovarenih pšenicom, kukuruzom, ovsom i drugim žitaricama. Svoje proizvode na Žitnom trgu prodavali su i opančari, kožuhari, užari i krojači. Sveža riba prodavala se kod Velikog mosta, a sitna i krupna stoka na vašarištu, na Karađorđevom trgu.
Ovakav raspored pijačnih prodajnih mesta ostao je sve do 1954. godine, kada je za pijacu određeno mesto u ulici Miroslava Tirše, sa objektima za prodaju mlečnih i mesnih proizvoda, i ribe. Tada je osnovana i Gradska ustanova za pijace, koja je vodila brigu o pijacama i higijeni pijačnog prostora.
Danas Zrenjanin ima tri pijace. Centralnu, relativno novu, na Bulevaru Milutina Milankovića, na Bagljašu i u Jug Bogdanovoj ulici.
