Zrenjanin se, na papiru, diči svojim parkovima.
Na papiru, ima i čime.
Neki od gradskih parkova stariji su od jednog veka.
Jedan od njih je Čokliget, Park poljubaca, perivoj koji je formiran davne 1903. godine.
Tadašnji gradski čelnici odlučili su da na obali Begeja, na mestu gde su se nalazili pristanišni magacini, formiraju park, kao zelenu dopunu lepim zgradama na obalama reke.
Na mesto Begeja, u drugoj polovini prošlog veka, niklo je jedno od predviđena tri gradska jezera.
Na obodu parka nikli su teniski tereni, tu se veslalo i klizalo.
Danas je to retka zelena oaza u užem centru grada.
A mi ne znamo ni šta bismo sa parkom kao što, uostalom, ne znamo ni šta bismo sa jezerom.
Mi se o parkovima brinemo samo u akcijama rekonstrukcija, štogod rekonstrukcije značile.
Dok rekonstrukcija ne dođe na red, o parku se brinemo tek da potpuno ne nestane. Park se, u stvari, brine samo o sebi.
U središtu parka godinama a sad već i decenijama stoji obezglavljena bista narodnog heroja Stevice Jovanovića. Neko mu je nekad odneo glavu.
Niti smo glavu našli, možda je nismo ni tražili, niti smo napravili drugu, niti smo smislili šta bismo sa obezglavljenom bistom.
Oko biste – zapuštena površina.
Sedišta u malom amfiteatru polomljena i opasna.
Ružičnjak koji se dugo opirao nemaru i nebrizi, nestao.
Ni klupe, baš kao ni parkovski moblijar, i u ostalom delu parka i šetališta nisu u boljem stanju.
Priroda je, srećom, čudo. Preživelo drveće uprkos svemu raste, zeleni se i ne da se.
Kao da svojom lepotom pita – zašto ne volite parkove.
Zašto čekate rekonstrukcije a ne posadite cveće, ne popravite i ofarbate klupe, zašto ne praznite kante za smeće, zašto ne posadite nešto novo…
I kao da kaže, preživeli smo ratove, okupatore, države, vlasti, hoćemo li vas preživeti?
