Pre dva i po veka, tačnije 1769. godine, poveljom Marije Terezije, Zrenjanin je počeo da postaje grad onakav kakvim ga sada znamo.
Ali, bez obzira što nije imao status grada, Zrenjanin je čitavih pedeset godina ranije imao – glavnu ulicu.
Bila je glavna ulica i te davne 1716. godine baš kao što je glavna i danas.
Do danas je menjala samo imena ali ne i funkciju gradske žile kucavice.
Istina, delimično je menjala i izgled.
Uprkos mnogim eksperimentima, sačuvala je vrednu graditeljsku baštinu i konačno zaštićena kao kulturno dobro od velikog značaja.
Do 1879. godine, kažu knjige starostavne, nosila je ime Ulica Velikog mosta.
Onda joj se ime menjalo, kako su se menjali zemlja i vladari. Zvala se Hunjadijeva, pa Kralja Aleksandra, pa Hermana Geringa, pa Maršala Tita, pa Kralja Aleksandra ponovo.
Glavna ulica – centar gradskog života
Koliko je glavna ulica bila centar gradskog života govori činjenica da je 30- tak zgrada u njoj proglašeno za kulturno dobro od velikog značaja.
U glavnoj ulici su kuće za stanovanje i posao gradili najznamenitiji i naravno najbogatiji Zrenjaninci XIX i prve polovine XX veka. Bili su to trgovci, zanatlije, lekari i apotekari, ali i senatori i dobrotvori.
Za mnoge je najlepša građevina u glavnoj ulici kuća zlatara Karla Helmbolda, čuvena „Šeherezada“.
Ali, po lepoti se izdvajaju i Daunova plata, na žalost, trenutno u veoma lošem stanju.
Tu je i zgrada Lipota Goldšmita, Hranimira Kupusarevića, zgrada porodice Popović Peci…
Koliko su lepe zgrade sa ulice, još su lepša dvorišta.
Fasade kuća koje spadaju u graditeljsku baštinu neprocenjive vrednosti uglavnom su obnovljene ali dragulji kao što su unutrašnja dvorišta nisu ni taknuta.
Ne samo što je novca za ove namene malo nego i nerešeni imovinsko-pravni odnosi komplikuju situaciju.
Pešačka zona promenila navike
Kad se nekada govorilo idem u grad, to je značilo odlazak u glavnu gradsku ulicu.
U njoj su se nalazile prodavnice svega onoga što je za život bilo potrebno.
Ona je cela bila takozvani korzo, popodnevno šetalište za stariju gospodu a večernje za mlade.
U njoj su bile poslastičarnice (istina, i sada su).
U njoj ste mogli da se fotografišete, da se frizirate, da se obučete i obujete, da se počastite, da kupite knjigu ili gramofonsku ploču.
Vremenom, glavna je ulica menjala funkciju poslovno trgovačkog centra. Kada je proglašena za pešačku zonu, proces izmeštanja mnogih poslova samo je ubrzan.
Tako danas ako ste u glavnoj ulici možete da posedite u nekom od kafića i da svratite u neku od banaka.
Tu i tamo poneka prodavnica, i to je sve.
Bez obzira na sve promene koje je trpela, zbog vremena a više zbog ljudi, i dalje je gradska lepotica.
I tri joj se veka na licu ne vide.
