Umesto da je sačuvamo jer spada u prave evropske pa i svetske retkosti, čuvena taraška skela propada iz godine u godinu a ukoliko se nešto hitno ne preduzme može da propadne potpuno i bukvalno.
Skela koje bi mogla biti turistička atrakcija a već je bila filmska, prevashodno bi trebalo da olakša život meštanima malog sela na obali Tise, koji najviše rodne i plodne zemlje imaju na drugoj obali, u Bačkoj.
Nisu za to krivi Tarašani. Ljudi su Tisu „ispravljali“ a kao rezultat toga Taraš je ostao na jednoj a taraška zemlja na drugoj obali. Taraš i Tarašani u Banatu a njihova zemlja u Bačkoj.
I da bi se sa jedne na drugu obalu prešlo, ljudi su napravili skelu. Dovoljno veliku i za ljude i za tešku poljoprivrednu mehanizaciju. Ova skela koja polako propada stara je dva veka. A postojala je još jedna i nestala, što preti i ovoj koja je nekako preživela.
Do skoro, skela je bila nešto što se podrazumeva. Postojale su skeledžije i Tarašani su mogli preko Tise kad god je za tim postojala potreba.
Onda smo, po običaju, prepisali zakon iz Evrope, pa ga začinili. Skela više ne može jer ugrožava plovidbu.
O tome su se izjasnili profesionalni lađari i brodari. Kažu, nije tačno, ima još skela u Evropi, samo skelu treba dobro obeležiti, opremiti savremenom opremom i navigacijom i stvar rešena.
Tarašani su zavapili: ne ukidajte nam skelu, ne možemo opstati bez nje.
Ko još sluša lađare i Tarašane.
Godinama traju eksperimenti „na živo“. Te treba poseban brod, te kapetan i kvalifkovani mornari, skoro sa fakultetom, onda treba brod iz Beograda čiji kapetan vrlo često ima pametnija posla nego da hita u Taraš kad je Tarašanima potreban, a ionako ga nadležni ne plaćaju na vreme…
A Tarašani da oru, seju, prskaju, tanjiraju i drljaju, beru i po 40 kilometara okolo naokolo, skoro sto kilometara dnevno.
Onda javne nabavke, svake godine, i to kad je već vreme za poljoprivredu ali ko to iz kancelarija ugodnih zna.
Taraš je prema poslednjem popisu imao manje od hiljadu stanovnika. Iz godine u godinu ovih vrednih pitomih ljudi sve je manje.
Stariji se još sećaju kako je posle rata, onog drugog, Taraš trebalo da pripadne Novom Bečeju.
Zrenjaninci su ih bukvalno oteli jer im je, sećaju se stariji Tarašani, trebalo krompira, kupusa, mleka i mesa iz ovog nekad bogatog sela.
Sad im skoro više ništa iz Taraša ne treba, pa se tako prema ovom selu i ponašaju.
