Kvalitet vazduha koji dišemo poslednjih je nedelja top tema u javnosti.
Analize kvaliteta vazduha redovno se objavljuju na zvaničnim sajtovima zvaničnih institucija. Kvalitet se meri i na nekoliko mesta u Zrenjaninu.
Ti podaci su retko izazivali pažnju, dok se nije pojavio jedan portal koji podatke izbacuje u realnom vremenu.
U ČEMU JE STVAR?
Podaci sa mernih mesta, kako u Zrenjaninu tako i u drugim gradovima, pokazuju da je, u proseku, vazduh dobar. Na godišnjem nivou, naime, parametri ne prelaze dozvoljene vrednosti. Takva je metodologija.
Što znači, da to što teško dišete i što vam smrdi, kad vam smrdi, na godišnjem nivou ne postoji.
NA SMRAD MORAMO DA SE NAVIKNEMO
Kad je letos smrdelo u Beogradu, žiteljima glavnog grada objašnjeno je da je to zato što je nizak vodostaj reka. A u reke mi izlivamo kompletnu kanalizaciju koju ne prečišćavamo.
Zrenjanincima smrdi svake godine zbog iste kanalizacije kada se zbog visokog vodostaja zatvori brana kod Stajićeva. Tisa i Begej nas neće poplaviti, to je dobro, a od smrada još niko nije umro.
Kada ćemo otpadne vode prerađivati, na to odgovora nema.
Zrenjanincima smrdi i od kafilerije. Ni to nije smrad od juče.
Građani su potpuno nemoćni, jer se taj smrad ne može izmeriti postojećim metodama. Vlasnici kafilerije obećavaju ugradnju filtera a dok se to ne desi, zatvaraj prozore.
KAD SMO SVI ČEKALI KOŠAVU
Da i košava može da bude prijatelj, pokazalo se poslednjih dana oktobra.
Divno vreme, Miholjsko leto, košave ni od korova, ali zato oblaka smoga i prljavog vazduha koliko hoćeš.
Izduvni automobilski gasovi, toplane, privatni odžaci iz kojih izlazi dim od sagorevanja ko zna kakvih otpadaka, od automobliskih guma do ugljene prašine.
Slično se dešava i u zimskim danima sa maglom.
KRAJ
Objašnjenja koja su građani dobijali nisu od pomoći. Na ulici su se prvi put videli ljudi sa maskama a da ne vlada grip.
Problemi su mnogo ozbiljniji i traju decenijama a sad su došli na naplatu.
O deponijama, onim legalnim, govori se godinama kao o mestima koje je vreme pregazilo i koje više ne odgovaraju ni potrebama ni očekivanom kvalitetu života u 21. veku. O divljim deponijama da se i ne govori.
Nismo odmakli od reči. Nismo ni na prvom koraku koji se zove razvrstavanje otpada.
O ugradnji prečišćivača otpadnih voda govori se decenijama a uradilo se nije skoro ništa.
O korišćenju alternativnih izvora energije priča se godinama a nismo uspeli da nateramo najveće zagađivače da ugrade filtere.
Ono što smo mogli, to smo učinili: posekli svako drvo koje je smetalo investitorima, nekom parkingu, nečijem pogledu…
I to je to.
