Dok se u razvijenom svetu smeće gotovo u potpunosti reciklira, u Srbiji se smatra uspehom to što se sa 5 odsto prerade za deset godina stiglo na 15 odsto.
Šta pomisle stranci kad vide naše divlje deponije? Ko ovde živi?
Mi smo na njih navikli. Malo se stresemo, ali dobro.
U svetu tako nešto ne postoji.
I uređene deponije uskoro će u razvijenom svetu postati retkost, s obzirom na to da se najveći deo otpada i organskog i neorganskog u razvijenom svetu reciklira, odnosno prerađuje.
O ozbiljnijoj reciklaži Srbija u ovom trenutku može samo da sanja.
NI KANTE ZA SMEĆE NEMAMO
Podizanje svesti o tome da, ukoliko se nešto hitno ne preduzme, smeće može da nas zatrpa, dugotrajan je proces.
Portal gradnja.rs objavio je nedavno tekst o tome kako je Ljubljana postala prestonica broj 1 po količini otpada koju prerađuje. U tekstu je objašnjeno kako se za desetak godina stiglo od neprerađenog do prerađenog smeća.
Odakle mi da krenemo?
Sva domaćinstva na teritoriji Zrenjanina nemaju ni kante za smeće pa je česta slika da se ispred kuća kućni otpad nađe u vanglama, buretu ili kesama za smeće.
U gradovima u kojima je usluga odnošenja smeća poverena privatnicima (Novi Bečej ili Kovačica), domaćinstva su dobila kante za smeće. Dobro za građane ali i za one koji smeće odnose. U Zrenjaninu to nije slučaj. Kante se mogu kupiti ali se građani, i to dobar deo njih, odlučuje za posude iz sopstvenog domaćinstva.
Iz tih posuda ili iz kontejnera u kolektivnom stanovanju, kamionima za smeće odnosi se izmešan otpad od organskog, plastičnog, metalnog, drvenog i ko zna kog još.
Dva puta godišnje organizuju se akcije odnošenja kabastog smeća. Tada se postavljeni veliki kontejneri zatrpaju smećem a ulice više liče na deponiju nego na mesto gde žive ljudi.
Zašto je to tako? Zato što se odnošenje kabastog smeća, osim u tim prilikama, naplaćuje. Ni slike koje naruže grad nisu dovoljan razlog da se nešto promeni.
U SELIMA KATASTROFA
Sela su tek posebna priča. Svako selo na teritoriji grada ima svoju divlju deponiju. Prave je upravo meštani ali svoj doprinos daju i oni iz drugog sela ili grada.
Te divlje deponije u nekim selima stigle su do seoskog groblja, negde kao u Čenti do magistralnog puta, njiva…
Grad jednom godišnje plati da se divlje deponije saniraju. Već za nekoliko dana počinje odlaganje na istim mestima: šuta, starog nameštaja, aparata…
ŠTA NAM JE ČINITI?
Ako je za utehu, naše komšije Hrvati, iako su već „ohohoj“ u Evropskoj uniji, i dalje muku muče sa selekcijom otpada i recikliranjem, a o saniranju deponija da se i ne govori. Splićani se godinama guše u smradu sa najveće gradske deponije koja će se sanirati godinama.
Šta mi da radimo?
Možda da krenemo. Svako za sebe. Da učini ono što može. Da odvoji plastiku, pa će je već sakupljači odneti. Da ne ostavlja pored kontejnera wc šolju. Da ne ubacuje u kontejner šut.
Možda su to mali koraci za čovečanstvo, ali veliki za nas i ono što ćemo ostaviti našoj deci.
I da, na primer, ne kupimo, iz protesta, toalet papir za koji gledamo reklamu. U reklami tata kaže detetu kako se neki toalet papiri prave od reciklirane hartije pa su zato u boji. Kad je beo, znači da je od upravo posečenog drveta.
E, to valjda, može samo kod nas.
