Prva fabrika čarapa osnovana je u tadašnjem Velikom Bečkereku 1919. godine kao Prva torontalska predionica vune i tvornica čarapa Antona Kelera.
Čarapara je nakon Drugog svetskog rata postala društvena i dobila ime “Udarnik”.
Stari pogoni dobili su nove, modernizovane, 70-tih godina prošlog veka.
U glavnoj gradskoj ulici 1963. godine otvorena je moderna prodavnica čarapa a kasnije je otvorena još jedna, u nekadašnjoj ulici Maksima Gorkog a kasnije Vojvode Petra Bojovića.
U slavnim godinama, fabrika čarapa imala je blizu 400 radnika. Radilo se u tri smene, plele su se čarape ženske, svilene, muške pamučne, dečje, sportske…
Sa svojim proizvodima, fabrika čarapa “Udarnik” učestvovala je na sajmovima mode, osvajala “Zlatne košute”…
U današnjem preobilju i dostupnosti svega u istom trenutku, teško je zamisliti sreću kada je “Udarnik” proizveo prve svilene čarape “Romy”…
Bila je čast i privilegija raditi u “Udarniku”, jer je osim posla bilo i para, radnici su imali mogućnost da svakog dana i svake noći obeduju u fabričkoj menzi, u kojoj se topli obrok pripremao i za one koji rade u trećoj smeni.
Još jedan kuriozitet, o kom je pisala Zrenjaninka Ljudmila Šajtinac. Piše Ljudmila kako je njena baka penziju dočekala u “Udarniku” kao manikirka, jer se u fabrici jako vodilo računa o higijeni ruku i noktiju, ipak se radilo sa osetljivim materijalom…
Ulagalo se u reklamu, čarape su promovisali najpoznatiji sportisti i glumice…
Šta je moglo poći po zlu?
Mnogo toga.
Došle su 90-te, ratovi, sankcije, prekidi trgovinskih odnosa sa tradicionalnim kupcima.
I pored nekoliko pokušaja, fabrika čarapa se od tih godina koje su postale decenija, pa i više, nikada nije oporavila.
Bilo je najava, potencijalnih kupaca, stečajeva i izlazaka iz njih ali od toga nije bilo ništa.
Na kraju, “Udarnik” je prodat kao odlična lokacija za gradnju stanova.
Preselio se u kolektivno sećanje, koje će, na kraju, izbledeti, kako pristižu generacije koje nikada nisu osetile “Udarnikov” pamuk na svojim stopalima. Za taj pamuk oni stariji ali upućeni tvrde da je bio najbolji na svetu.
Bar onom svetu koji je bio poznat i dostupan.
Pa ako je tako moralo biti, pitanje za kraj: da li su gradske institucije uspele da sačuvaju bar nešto iz nekadašnjeg “Udarnika”, tablu, neku mašinu, neke čarape, nešto…
Ili ćemo o ovoj diki tekstilne industrije ne samo grada, Vojvodine, Srbije nego i nekadašnje velike države, učiti i lamentovati na sajtovima na kojima se prodaju kolekcionarski primerci zapakovanih čarapa, kalendara, rokovnika, privezaka…
