Svake godine u isto vreme, u Mužlji, pokraj Sunčanog jezera i Poni salaša, održavaju se „Žetelački dani“.
To je tradicionalna manifestacija posvećena žitu i hlebu.
Ideja organizatora ove manifestacije je da se sačuva od zaborava starinski način košenja žita i da se pokaže kako je put od zrna žita do kriške hleba nekada bio pun žuljeva i znoja.
Tradiciju košenja žita kosom i rukovedanja čuvaju udruženja iz cele Vojvodine, a „Žetelački dani“ prilika je da se okušaju u znanju i veštinama.
Košenju prethodi tradicionalni doručak, jer se kosači i žene koje rukovedaju moraju dobro najesti kako bi izdržali težak fizički posao i velike julske vrućine.
Doručkuje se kao na pikniku, sa ponjavice ili ćilima, na travi.
Na meniju tog žetelačkog doručka postoje obavezna jela, a postoje i ona koja su do domaćice.
Obavezna je slanina, debela bela sapunjara. Može kobasica i šunka. Obavezni su bareni krompir i barena jaja. Sir može ali i ne mora.
Od salate, zna se paradajz, crni luk obavezno, i krastavac svež ili kiseli ali iz vode. To je onaj što se kiseli na suncu sa okrajkom hleba i cvetovima mirođije.
Voće je važno, sezonsko, jabuke petrovače, kajsije, kruške ječmenke…
E sad, može i štrudle sa makom i višnjama, ili neki prigodni kolač sa sezonskim voćem.
Kiselo mleko u onim velikim bokalima.
Kad se dobro najedu, kosači kreću u njivu.
Danas se na posao kreće sa muzikom, veselo, nekad baš i nije bil tako.
Bio je to veliki i težak posao koji se morao što pre završiti, dok ne dođe kiša pa uništi muku.
Kad se pokosi, sadene se, pa se nosi kući, da se vrši, a onda zna se dalje da se melje, pa se od brašna mesi hleb.
Nekad su ga mesile domaćice, dva, tri puta nedeljno.
Porane ne sa prvim petlovima, nego još i ranije, pa umese hleba za dva tri dana.
Jer, ima i drugih poslova, ne može se hleb mesiti svakog dana.
Tog dana kad se peče, svi ga najviše vole. A od ostataka peku se i lepinje.
Sve to u velikim pećkama.
To je bio put od njive do kriške hleba. Nimalo lak i nimalo kratak.
