U Banatu je kotarka a u Sremu kotobanja, negde je i čardak.
Kako god se zvala, namena joj je bila ista: to je prostorija u kojoj se lageruje kukuruz i to samo onaj u klipu.
Zato je pravljena tako da što duže preko dana ima sunca. U prosečne kotarke moglo je da stane i do 150 metara kukuruza. Gradila se od letvica, obično bagremovih. Krov je prvo bio od trske, a onda od biber crepa.
Kukuruz se prilikom istovara, a za to je uvek služila moba, morao dobro očistiti od ljuštike i svile, da se u njih zimi „ne legu miševi“.
Kotarke su doskoro bile pune kukuruza koji je jednom samoodrživom domaćinstvu, kakva su nekad bila gotovo sva poljoprivredna, obezbeđivao sigurnost. Jer, kukuruz je bio život.
Kukuruzom se hranilo sve što je u jednom domaćinstvu postojalo. Od kokošaka, ćuraka, pataka i gusaka, do svinja i krava.
A svim tim kasnije su se hranili ljudi. Što je bilo višak, našlo je svog kupca i donelo novac u porodicu.
Puna kotarka bila je sreća i sigurnost.
Ništa manje važna nije bila ni prostorija ispod kotarke.
Takozvana potkotarka (pod kotarku) takođe je vrvela od života.
U potkotarci se živelo od ranog proleća do kasne jeseni.
U njoj je bio zidani šporet, sto sa starom mušemom i nekoliko stolica, a u nastavku špajz, moderno ostava.
Na podu je bila zemlja, što znači da se moglo ulaziti u opancima, bakandžama, smelo se prljati, prosipati, mrviti…
U potkotarci se od ranog proleća do pozne jeseni (prakično dok se kukuruz ne bi obrao) kuvalo svakog dana. U njoj se kuvao pekmez i paradajz.
U njoj se i jelo, družilo, živelo…
Nestaju kotarke, jer su izgubile svoju funkciju. Kukuruz sa njiva, iskombajniran, završava u velikim silosima.
Nestaju i potkotarke, sve se preselilo u moderne kuhinje, frižidere i zamrzivače.
I pekmez se sve ređe kuva, a i za paradajz se neko drugi pobrine.
Tek pokoja prazna kotarka živi svoje poslednje dane. Opkoljavaju ih višespratnice, neko drugo vreme, neki drugi poslovi i neki drugi ljudi.
Dok se i one ne presele u sećanja.
