Nekada se znalo kako izgleda tipično vojvođansko dvorište.
Kuće su bile preke ili dužne, do ulice su imale dva, tri, četiri ili čak i šest prozora, sve u zavisnosti od bogatstva onih koji u njoj stanuju.
Mogle su imati konk ili biti bez njega.
Kuće su se razlikovale ali dvorišta su uglavnom bila ista.
Prvo dvorište, ono pored kuće, krasila je baštica. U tom prvom delu jedan deo obavezno je pripadao cveću. U baštici se nekako znao red, šta u njemu mora biti a šta može i ne mora. Od cveća, obavezno domaći zumbul, koji prvi zamiriše, zulunkade (ili narcisi, kako ih danas zovemo), lale mogu a ne moraju. Jorgovan je obavezan, baš kao i đurđevak u nekom ćošku. Zevalice se podrazumevaju. Poneka ruža a za jesen zimske ruže. Obavezno noćna frajla, kad se prozori u letnjim večerima otvore da ima šta da miriše.
U tom dvorištu obično je bilo i nekoliko čokota grožđa, na špalir, i bar jedna voćka, obično jabuka. I bunar.
Drugo dvorište nalazilo se iza kotarke, koju je imala većina vojvođanskih domaćinstava.
To drugo dvorište služilo je za živinu i stoku. Obori za svinje, štale za konje i krave, ceo prostor za puštenu živinu. Od živine kokoške i petlovi, ćurke i ćurani, patke i guske, ponegde morke. Ko je imao vinograd, u drugom dvorištu nalazila se i improvizovana vinarija, za burad vina i rakije.
Iza drugog dvorišta, nalazila se bašta.
Etnolozi kažu, zahvaljujući Austrougarskoj, i bašte su imale svoj red. Naime, mudra carica Marija Terezija želela je zdravo stanovništvo. Zato je dekretom naređeno da u svakom domaćinstvu, u bašti, mora biti povrća od prvog do poslednjeg, za celu godinu a znalo se i koje voće u bašti da se nađe mora.
Znalo se kako se povrće sejalo. I svaka je bašta izgledala isto. Najbliže kući mladi luk i zelena salata, pa grašak i boranija, malo krompira, da bude blizu dok je mlad.
U vrh bašte tikvice, ludaje ali tek za prve kolače, na kraju ren i na kraju krajeva mak.
Veće količine povrća sejale su se na njivama, ludaje i pasulj u kukuruzu.
Tako je u gotovo svakoj bašti obavezno bila jedna višnja i trešnja, pa kruška ječmenka, jabuka petrovača, jedna kajsija. Pored ograde, koji grm maline i kupine.
Iz takve su bašte stizali vitamini cele godine.
Ispred kuće nekad su bili dudovi, malo za guske, malo za decu, malo za rakiju.
Danas za sve imamo druge nazive. Danas bismo to zvali samoodrživo domaćinstvo. Sve što porodici treba da preživi, bilo joj je nadohvat ruke. I što nije trebalo za preživljavanje, bilo je za uživanje.
Ovakvih dvorišta ima tek ponegde. Danas je u većini dvorišta – engleska trava. I neko cveće stiglo sa drugih kontinenata. A nama ostaje da se onih nekadašnjih sećamo i kad ih ugledamo, uslikamo.
