Danas se mesi za manifestacije posvećene hlebu i starim običajima, a nekad je bila najomiljeniji a vrlo često i jedini hleb na stolu.
Zove se cipovka ili „hleb koji se smeši na mesec“. To ime od milošte dobila je, jer kad je domaćica dobro zareže, gornja kora se tako odvoji da podseća na neko lepo nasmejano lice.
Cipovka je hleb karakterističan isključivo za Vojvodinu i spada u nematerijalna kulturna dobra.
Sama reč stigla nam je iz mađarskog jezika, u kom je cipov hleb od pšeničnog brašna a cipovka dete tog hleba.
Na ovim se prostorima mesi skoro tri veka i zanimljivo je kako je prisutna u kuhinjama svih naroda i narodnosti koji u Vojvodini žive.
To je običan, svakodnevni hleb, koji se nekad mesio jednom nedeljno a bio je takve veličine i kvaliteta, da je baš toliko trebalo i da traje. Imao je između tri i četiri kilograma, a zabeleženo je da su nekad cipovke težile i po dvanaest kilograma.
Osim što je posebnog izgleda, poenta je i da cipovki gornja kora bude reš, čak i nagorela, kako bi očuvala svežinu i vlažnost hleba, koji treba da traje što duže.
Jer, kad mesi hleb domaćica tog dana ne radi ništa drugo, to je ozbiljan posao koji potraje.
Mesila se od belog brašna, kvasca, vode i soli, pekla u paorskim pećkama.
Pre nego što se stavi u pećku, testo se moralo tri puta premesiti a pre samog pečenja, domaćica bi oštrim nožem razrezala gornji deo, koji bi se u pečenju još više otvorio i cipovki doneo poseban izgled.
Cipovka se pekla isključivo u paorskim pećkama, pa kako su nestajale pećke, tako je bilo i sve manje cipovki.
I stanovništvo se selilo iz sela u grad a u gradu su ih čekali pekari i pekare sa nekim drugim vrstama hleba.
Tako smo zaboravili cipovku, hleb bez aditiva, potpuno prirodan i zdrav.
Od poslednje cipovke iz paorske pećke do danas prošlo je pedesetak godina a od hleba nekad do onoga što danas jedemo a hlebom zovemo kao da su prošli vekovi.
