Malo starije domaćice imaju u svojim sveskama recepte za poslastice za čije pravljenje nije trebalo bezmalo ništa. Mlađe i nemaju sveske – imaju Internet.
Koliko često ste čuli da neko kaže: ja ne znam kako smo mi preživeli godine krize. A na ovim prostorima, tih godina bilo je više nego onih dobrih. Godine inflacije, restrikcija razne vrste, praznih prodavnica i praznih novčanika.
Kako se preživelo najbolje znaju domaćice. Malo starijim domaćicama pune su sveske recepata za poslastice za koje bezmalo ne treba ništa.
Na primer, za kolač bez jaja.
Izmišljali su se recepti za sve poslastice iz prodavnice koje su bile nedostupne običnim smrtnicima.
Tako se u kućnoj varijanti pravio domaći eurokrem, domaći banini, manč melou, jafa kocke…
Iako zvuči neverovatno, mnogi od tih kolača bili su bolji od kupovnih.
AMIŠKI KOLAČ
Sve, sve, ali kolač koji je obeležio godine krize i kog se mnogi koji su ga pravili sa nekom nostalgijom sećaju jeste kolač pod nazivom Amiški kolač.
Zašto Amiški ko bi ga znao, tek pod tim imenom je zapisan. Tajanstveno ime a tajanstveni i sastojci.
Neki su ga zvali i Kolač prijateljstva, Hilandarski kolač, Vatikanski kolač, ali nekako je najpoznatiji bio baš pod imenom Amiški kolač.
Početak kolača morali ste od nekog da dobijete. Bila je to srednje gusta masa u kom je sigurno bilo nekog kvasca ili nečeg što je kolač dizalo.
To što od nekog dobijete (a dobijali ste u čaši od jogurta) morate presuti u plastičnu posudu. Važno je bilo da se ne koriste metalne posude niti pribor od metala, osim za pečenje.
Taj početak, što god on bio, mešate prvih 5 dana drvenom varjačom. Petog dana sipate čašu brašna, šećera i mleka.
Mešate narednih pet dana a desetog dodate isto, čašu brašna, mleka i šećera.
Jedanaestog dana podelite smesu (koja se za 11 dana znatno povećala) na četiri dela.
Od jednog pečete Amiški kolač.
Ali pre toga dodate dve trećine čaše ulja, dve čaše brašna, jedan prašak za pecivo, malo soli, tri umućena jajeta, pola čaše šećera, jedan vanil šećer i malo cimeta (ko voli).
A onda pustite mašti na volju: u smesu možete dodati suvo grožđe, koricu od limuna ili pomorandže, ušećereno voće, trešnje iz slatkog ako je dobro ukuvano, seckanu čokoladu, seckane orahe ili neko drugo koštunjavo voće, kašiku meda, od svega po malo, šta u kući u tom trenutku imate. I to je jedna od tajni Amiškog kolača, nikad nije bio isti.
Peče se u nekom lepom kalupu (može u onom za kuglof) na 180 stepeni dok ne bude gotov.
Od preostala tri dela, jedan zadržite za sebe i dva podelite dalje. Neko je ostavljao smesu i u zamrzivač i nije bila loša.
Kako je kriza jenjavala, tako se i početak Amiškog kolača izgubio u nepovrat. I ostao samo recept u svesci.
Amiški kolač najviše podseća na engleski voćni kolač koji se pravi i u vreme kad nije kriza ali oni koji se Amiškog sećaju, kunu se da nije ni prineti. Amiški je bio nešto posebno.
Mlađi ne mogu ni da zamisle kako su te godine izgledale. I ne treba.
Ali neka ovaj tekst bude omaž svima a posebno domaćicama koje su ne samo krize preživeli nego te godine učinile dobrim za život.
