Istorija proizvodnje nameštaja u današnjem Zrenjaninu a nekadašnjem Velikom Bečkereku i Petrovgradu duga je više od 160 godina.
Počeci sežu u polovinu 19. veka, pa se protežu kroz ceo 20. da bi se u ovom, 21. veku, sveli na nekoliko radionica.
Drugu polovinu 19. i prvu 20. veka u proizvodnji nameštaja obeležila je porodica Bence.
Drugu polovinu prošlog veka obeležila je Industrija nameštaja “Žarko Zrenjanin” a početak 20. veka njen nestanak u potpunoj tišini.
Bogatu istoriju obeležilo je i nekoliko paradoksa.
Evo jednog: nakon privatizacije fabrike nameštaja “Žarko Zrenjanin”, 2003. godine, ni jedan dužni metar arhivske građe nije sačuvan niti predat Istorijskom arhivu u Zrenjaninu.
Novi vlasnik, Kolpa Zrenjanin, prema rečima istoričara Dejana Vorgića, koji je povodom 160 godina početaka proizvodnje nameštaja u Zrenjaninu priredio izložbu, nije bio raspoložen za saradnju pa čak ni na izložbi nije moglo biti predstavljeno ono što je u fabrici nakon privatizacije ostalo, delovi nameštaja, fotografije, foto-albumi…
Da bi sve bilo još paradoksalnije, za izložbu je štampano tek 50 kataloga i to se desilo na jedvite jade, donacijom privatnog proizvođača nameštaja iz Zrenjanina.
Ni to nije sve.
Ostaci nekadašnje, predratne fabrike nameštaja “Bence i sin”, i dalje, kao ruševine i ruglo, postoje na Obali pionira, preko puta od velikog gradskog parkinga.
Iako se godinama govori o tome da će na mestu gde je nekad radila fabrika a ispred nje proticao Begej, nići nešto na diku ovom gradu, to se još nije dogodilo.
Dakle, nismo kao zajednica uspeli da sačuvamo vredno graditeljsko i industrijsko nasleđe.
Nekada je to bila jednospratna zgrada pravougaone osnove postavlјena na regulacionu liniju Obale pionira. O nastanku ove zgrade i njenoj ranijoj istoriji ne postoje podaci, ali zahvaljujući sačuvanoj staroj fotografiji, rekonstruisan je njen prvobitan izgled. Zanimljiva je njena arhitektura, koja je koncipirana tako da više liči na dvorac, koji je imao odlike reprezentativne građevine klasicizma, nego na industrijski objekat. Od 1908. godine vlasnici zgrade su bili Anton i Mikša Bence, koji su u njoj pokrenuli fabriku nameštaja.
Ova zgrada, iako pod zaštitom države kao kulturno dobro, nije sačuvana.
Zato je sačuvana zgrada u kojoj se nalazila uprava fabrike nameštaja “Žarko Zrenjanin” u Cvetnoj ulici.
Samo što to prvobitno nije bila fabrika nameštaja nego upravna zgrada Deoničarskog društva za preradu kukuruza i fabrike ulja, podignuta tokom Prvog svetskog rata. Podignuta je u cilju snabdevanja mašinskim uljem i mlinskim proizvodima (drugi deo pogona ovog preduzeća bilo je u kompleksu današnjeg Žitoprodukta) austrougarske vojske na balkanskom frontu.
Rad ovih preduzeća je obustavljen 1925. godine, a mašinski pogoni razmontirani. Nakon gašenja, osnovana je fabrika kablova koja se nalazila u velikim magacinima fabrike ulja. Izgrađivala je kablove i žice za poštanski telegraf i druge potrebe. Međutim, radila je samo do 1928. godine, kada se preselila u Zagreb. Upravna zgrada je nakon zatvaranja pogona ostala bez namene, te je tridesetih godina prošlog veka, grad u nju uselio carinarnicu. Lokacija za carinarnicu je bila idealna, jer se u neposrednoj blizini nalazila državna pruga. Nakon Drugog svetskog rata je pretvorena u stambenu zgradu sa vojnim stanovima.
I onda, 60-tih godina u nju se smestila uprava fabrike nameštaja “Žarko Zrenjanin” dok su pogoni bili u velikom, lepo uređenom dvorištu.
Od istorije duge više od pola veka ostale su samo priče.
