Iako grad na reci, Veliki Bečkerek, Petrovgrad pa Zrenjanin, muku muči sa zdravom vodom za piće skoro dva veka.
Zahvaljujući arhivskom materijalu i vrednim hroničarima grada može se videti kako grad na Begeju muku muči sa zdravom pijaćom vodom skoro dva veka.
U monografiji Petrovgrad, priređivač Aleksandar Stanojlović čitavo poglavlje posvećuje upravo problemu vode za piće.
Pa tako kaže Stanojlović, do kraja 19. veka meštani su koristili vodu iz gradskih ili sopstvenih bunara koja nije bila ništa drugo nego ispod zemlje procenjeni talog okolnih baruština.
Voda je bila gorka, a u najvećem broju slučajeva neupotrebljiva ni za stoku ni za ljude.
Bolja je bila, što iz ove prespektive izgleda neverovatno, voda iz Begeja. Ko je bio blizu reke, vodu je vukao sam, odnosno činile su to žene koje su vodu na obramicama nosile do kuća. U delovima grada koji su bili udaljeniji, vodu su nosile vodonoše. Piše Stanojlović, služeći se izvorima, kanta od 12 do 15 litara koštala je 1 ili 2 krajcare.
I tadašnja gradska vlast morala je da se pozabavi problemom snabdevanja zdravom pijaćom vodom.
Pa je krenula u kopanje bunara. U prvim pokušajima, tek jedan od 5 iskopanih bunara imao je zdravu vodu. No, naredni pokušaji bili su uspešniji, pa su od 1918. godine u gradu postojala 54 javna bunara sa zdravom vodom a ljudi su kopali i sopstvene u svojim dvorištima.
Ta 54 gradska, javna bunara raspoređena su u svim delovima grada.
Gradski vodovod u Zrenjaninu osnovan je početkom 1962. godine.
Zrenjanin danas ima 1.000 kilometara vodovodne mreže a na mrežu je priključeno 43.000 korisnika u gradu i nekim naseljenim mestima.
Ima mrežu, ali nema zdravu vodu.
Dva veka kasnije, grad i dalje ima problem sa snabdevanjem zdravom pijaćom vodom.
Da li će ga rešiti postrojenje za preradu vode trebalo bi da se zna u narednih nekoliko meseci.
