Iako salaše, što zbog brojnosti a što zbog toga što su i u pesmu ušli, više vezujemo za Bačku, salaša ima i u Banatu.
Smešteni uglavnom u dubini atara, nastali su iz potrebe da paor ili neko njegov bude blizu stoke, pogotovo leti kad se ta stoka, krave, ovce i konji, pa i živina, hrani na pašnjacima.
Tada i sada je to bilo jeftinije a sada znamo da je bilo i zdravije.
Pa je usred pašnjaka prvo bila koliba ili zemunica, tek da se ne kisne i ne smrzava, a onda se vremenom izgradila kućica pa i kuća.
Na nekim salašima boravilo se od proleća do zime a onda se selilo u kuće u selu a na nekim se živelo tokom cele godine.
Te su salašarske kuće mogle imati jednu ili dve sobe, obaveznu kujnu i obavezan konk, odnosno trem koji se pružao celom dužinom salašarske kuće.
Na svakom salašu obavezan je bio izvor vode, kako za stoku tako i za ljude.
Uglavnom je to bio đeram ali bilo je i bunara.
Na onim salašima na kojima je stoka prezimljavala, gradile su se i štale i obori, ambari i senici.
Nema salaša ni bez pulina, ovčarskih pasa, kojima je salaš prirodno stanište.
Retki su bili salaši pored druma, pa je do njih vodio atarski put, leti prekriven debelom prašinom. Kad okiša, ta se prašina pretvarala u biblijsko blato.
Oko salašarske kuće obavezna je bila i šumica, bez hlada se nije moglo kad pripeče.
Najčešće su to bile šumice bagrema, takozvani bagremari.
Danas su salaši u najvećem broju pretvoreni u turističke objekte, na njih se ide da bi se dobro jelo i dobro provelo.
Tek na ponekom još ima ovaca i pulina, čobana i đerma…
