Za žetvu pšenice se kaže da je najvažniji posao u jednog godini. Kad se žito pokosi i smesti na sigurno, gladi neće biti.
Danas se žetva obavi relativno brzo. Moćne i sve moćnije mašine protutnje njivama i, ako vreme posluži, za nekoliko dana žito je već u silosima.
Nekada je to bilo drugačije.
Bio je to posao kom su se radovali svi, od najmlađih do najstarijih.
O tome, kako se nekad žito žnjelo, podsećaju nas manifestacije koje se u slavu žita održavaju po celoj Vojvodini.
Jedna od takvih su i “Žetelački dani” koji se već 38 godina održavaju u Mužlji.
Žetva se priprema danima a kad dođe taj dan, svi znaju šta im je posao.
Kosci idu napred, sa naoštrenim kosama, za njima idu žene koje rukovedaju, pa najmlađi koji vezuju snopove.
Slaže se po 20 snopova unakrst, a 21. se stavljao odozgo i taj snop ima posebno ime – popa.
Slagale su se dve gomile od po 21 snop, i to jedna naspram druge, a tako složeni snopovi su se nazivali „krst“. Oni su se slagali duž jednog reda na njivi.
Kako je žetva bio jedan od najtežih poljoprivrednih poslova, pre početka radenike valjalo je dobro nahraniti i napojiti.
Doručak se služio na čaršavu prostrtom na zemlji a za doručak sve najbolje što se u kući nađe. Od šunke, slanine i kobasice, preko sira i kiselog mleka, barenog krompira i barenih jaja, štrudli i svežeg dospelog voća, kajsija i prvih jabuka iz voćnjaka.
Žetvi se raduje. Bez pesme se ne počinje, a bez pesme se žetva i ne završava.
Tako je bilo nekad, a sad se samo čuva od zaborava.
