Na obali Tise i Čikoša smestio se Taraš.
Selo sa manje od hiljadu stanovnika, u oazi poprilično očuvane prirode.
Kad putnik namernik stigne u Taraš, valja da zna da dalje – nema.
Kao jedan veliki salaš, ušuškalo se selo poznato po mnogim lepim stvarima.
Taraš je, na primer, selo u koje rode vraćaju a da proleće još nije ni vidiku.
Nema bandere u selu na kojoj ove lepotice nisu svile svoje gnezdo.
Kad uđete u glavnu tarašku ulicu, rode vas dočekaju.
Rode vole i odžake a seljani vole rode, i tako u simbiozi svojevrsnoj žive decenijama.
Nije čudo da se baš zato Taraš svrstao u evropska sela roda.
Ponosno selo vrednih ratara i povrtara.
Nadaleko čuveno po taraškom krompiru i taraškom kupusu. Ali i vinogradima i dobrom vinu.
Pričaju meštani, posle Drugog svetskog rata trebalo je da Taraš pripadne opštini Novi Bečej. Prirodnije je.
Zrenjaninski opštinski oci nisu hteli da ispuste baštu koja je osnovnim a tako važnim namirnicama hranila grad koji se razvijao.
Posle, kad su stigli supermarketi i krompir i kupus iz „bogtepita“ odakle, ovu su baštu zaboravili.
Tako da ni put valjan svojim sugrađanima i suseljanima nisu napravili.
Taraš ima i skelu.
Ta je skela glumila u bezbroj filmova a bogami pomagala i kad u drugim gradovima preko reke nisu imali čime.
Skela je Tarašanima kojima je zemlja, ne njihovom voljom, ostala u Bačkoj, sam život.
I bez nje mogu da ostanu, jer, znaju to Tarašani dobro, tuđa ruka svrab ne češe.
I još nešto ima u Tarašu.
Za razliku od mnogih drugih, Tarašani se ne stide svoje prošlosti. Pa tako u selu postoji ulica Maršala Tita, Ive Lole Ribara ali i Svetozara Markovića, narodnog heroja iz ovog sela. U znak sećanja na svoje pretke koji su proslavljali odlazak nemačke straže iz sela pa za to dobili minobacačima sa bačke strane.
Selo dobrih, vrednih ljudi. Selo u koje se ljudi vraćaju ali u koje sve češće dolaze iz drugih krajeva. A neki i ostanu.
A kad dođu ljudi, valjda će i put doći.
