Kad danas otvorimo česmu na lavabou, sudoperi ili u tuš kabini ili otvorimo česmu sa crevom kojim zalivamo baštu ili travnjak, ne razmišljamo o tome da se do vode do skoro nije dolazilo tako lako.
Vodovod u Zrenjaninu prošle je godine, u tišini, iz razumljivih razloga, obeležio 60 godina od osnivanja.
Davne 1962. godine, 6. januara, zvanično je u registar javnih preduzeća upisano zrenjaninsko komunalno preduzeće “Vodovod i kanalizacija”. Bio je to rezultat višegodišnje vizije a polugodišnjeg osnivanja i organizovanja jednog gradskog preduzeća koje je trebalo da pijaćom vodom snabdeva svoje građane.
Mnogi ne znaju da je Zrenjanin osnivajući, za to vreme savremeni gradski vodovod, pre 60 godina, spadao u petinu stanovništva tadašnje Jugoslavije koje su snabdevane vodom iz javnog vodovoda.
Kako su ljudi uopšte živeli pre nego što je voda potekla iz česme?
Imali su privatne i javne bunare. Imali su Begej, koji je služio kako za pranje tako i za napajanje, i ljudi i stoke.
Javni bunari
Javni bunari nekada su bili jedan od simbola Zrenjanina.
Postavljeni u brojnim ulicama u gradu, ovi ulični bunari predstavljali su ne samo mesta na kojima se točila ispravna voda za piće, nego i gde su se susretale komšije, pa razmenjivale pokoju reč.
Prema nekim podacima, u Zrenjaninu su prvi ulični bunari kopani i postavljani krajem 19. veka. U prvoj polovini 20. veka na teritoriji grada su bila 54 javna bunara, a 1962. godine, kada je grad dobio vodovod – 82.
Privatnih je bilo, kažu podaci, više od 500. Građani su na njima točili vodu kada bi došlo do kvara na gradskoj vodovodnoj mreži i zbog toga u njihovim kućama presušile slavine.
Kada je 2015. godine, zbog situacije sa neupotrebljivom vodom iz gradskog vodovoda, građanstvo upućivano na ulične bunare, operisalo se brojkom od 27 javnih bunara, od kojih je samo nekoliko bilo u ispravnom stanju i sa vodom koja je tretirana kako bi se mogla koristiti.
Danas više nijedan javni bunar ne radi. Svi su zapušteni, a mnogi i oštećeni ili služe kao kanta za otpatke. Javni bunari koji su preživeli, makar i ovako suvi, možda su sada već u nadležnosti institucija koje bi trebalo da brinu o zaštiti kulturnog nasleđa.
Privatni bunari
Nisu sve kuće imale svoje bunare. Trebalo ga je izbušiti, sazidati, održavati. Ko ga nije imao, išao je na bunar, ulični, po vodu.
Prvo se voda iz bunara vadila uz pomoć čekrka i kanti. Posle su stigli hidrofori koji su tu bunarsku vodu “gurali” kroz cevi u kuću.
Kad je vodovod stigao u grad, bunari su polako zatrpavani, nestajali, da bi se, kako se situacija sa vodom u gradu komplikovala, polako i ponovo vraćali u modu.
Voda
Zrenjanin u 21. veku živi bez bunara, bez čistog Begeja, sa zagađenom vodom u gradskom vodovodu, zabranjenom za piće.
Skoro dve decenije 21. veka proveo je grad kao talac nepodnošljive lakoće eksperimenata sa dugačkom istorijom beščašća u rešavanju jednog od osnovnih prava ljudi, na zdravu vodu, i sa slabom nadom da će ikada kroz česmu poteći nešto što se može i koristiti.
