„Mese\u010deva reko, \u0161ira od milje,<\/p>\n
Pre\u0107i\u0107u te sa stilom jednog dana.<\/p>\n
Oh, sanjaru, ti koji lomi\u0161 srca,<\/p>\n
Gde god da ide\u0161, idem i ja za tobom.<\/p>\n
Dve skitnice su krenule da vide svet.<\/p>\n
Toliko sveta ima da se vidi.<\/p>\n
Na istom smo kraju duge –<\/p>\n
\u010cekamo kod krivine,<\/p>\n
Moj najbolji prijatelj,<\/p>\n
Mese\u010deva reka i ja“.<\/p>\n
Tako glasi tekst jedne od najlep\u0161ih pesama ikada komponovanih za neki film.<\/p>\n
Film je \u201cDoru\u010dak kod Tifanija\u201d, muziku je komponovao Henri Mancini<\/a>, a otpevala ju je Odri Hepbern, za mnoge najlep\u0161a i najdecentnija glumica svih vremena.<\/p>\n \u201cMese\u010deva reka\u201d prava je muzika za duga letnja popodneva, u zamra\u010denom stanu<\/a>, za ona popodneva kada se ve\u0107 ose\u0107a da letu polako dolazi kraj i da \u0107e tu reku uskoro smeniti jesen, oblaci i ki\u0161e.<\/p>\n A kako je ova setna melodija pre\u017eivela godine i godine, i kako su je volele generacije i generacije?<\/p>\n Mnogi ne znaju da nije mnogo falilo da ovaj kultni film ne ugleda svetlo dana. Odnosno, da je, kako je zami\u0161ljeno, sve trebalo da bude potpuno druga\u010dije a ispalo na kraju da bolje ne mo\u017ee.<\/p>\n Film je, po kratkom romanu Trumana Kapotija, snimio Blejk Edvards.<\/p>\n