{"id":1531,"date":"2023-04-22T13:35:14","date_gmt":"2023-04-22T11:35:14","guid":{"rendered":"https:\/\/gsigma.rs\/blog\/?p=1531"},"modified":"2023-04-22T13:35:15","modified_gmt":"2023-04-22T11:35:15","slug":"plankova-basta-najstariji-zrenjaninski-park","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/gsigma.rs\/blog\/plankova-basta-najstariji-zrenjaninski-park\/","title":{"rendered":"Plankova ba\u0161ta, najstariji zrenjaninski park"},"content":{"rendered":"\n

Plankova ba\u0161ta ili Plankert jo\u0161 je jedan primer kako se grad odnosi prema svom nasle\u0111u i prema dobrotvorima, koji su nekada mislili o narodu, gra\u0111anima i op\u0161tem dobru.<\/p><\/blockquote>\n\n\n\n

Danas je to tek jedan parki\u0107, bez ikakve ideje nadle\u017enih kako bi trebalo da izgleda i \u010demu da slu\u017ei, osim da se kroz njega br\u017ee stigne iz jednog dela grada do centra.   <\/p>\n\n\n\n

Zapu\u0161teno i potpuno nebezbedno de\u010dije igrali\u0161te, devastirane staze, uni\u0161tene biste dvojice velikana Branka Radi\u010devi\u0107a i Jovana Jovanovi\u0107a Zmaja, prore\u0111eno staro drve\u0107e i mladice koje nikako da se prime, sa\u0111ene iz ko zna koliko poku\u0161aja.<\/p>\n\n\n\n

A Plankova ba\u0161ta, nadomak naju\u017eeg centra grada, najstariji je park u Zrenjaninu.<\/p>\n\n\n\n

Pr\u0435m\u0430 pis\u0430nim izv\u043erim\u0430, p\u043edignuta \u0458\u0435 1834. g\u043edin\u0435, k\u0430d\u0430 \u0458\u0435 v\u0430r\u043e\u0161ki \u0430p\u043et\u0435k\u0430r Fr\u0430nj\u0430 Pl\u0430nk \u043etv\u043eri\u043e sv\u043e\u0458\u0435 im\u0430nj\u0435 s\u0430 b\u0430\u0161t\u043em i d\u0430\u043e g\u0430 n\u0430 k\u043eri\u0161\u0107\u0435nj\u0435 gr\u0430\u0111\u0430nstvu, odnosno na \u201eu\u017eivanje narodu\u201c. <\/p>\n\n\n\n

Plank je, kao gradski apotekar, ba\u0161tu formirao da bi imao sirovinu za svoje \u201e\u0161pecije\u201c.<\/p>\n\n\n\n

Zato je po\u010detkom XIX veka kupio 16 000 kvadrata u centru Velikog Be\u010dkereka, na obali Begeja (umesto Begeja sada je gradski parking) i po\u010deo da gaji egzoti\u010dne, lekovite i za\u010dinske biljke, pi\u0161u gradski hroni\u010dari.<\/p>\n\n\n\n

Tu je pravu botani\u010dku ba\u0161tu poklonio gradu i ona je, po njegovom imenu, na ma\u0111arskom, prozvana Plankert.<\/p>\n\n\n\n

Botani\u010dka ba\u0161ta nestajala je vremenom, polako, deo po deo joj je otkidan za izgradnju raznih objekata.<\/p>\n\n\n\n

Od po\u010detnih 16 000, park se sveo na jedva 5 000 kvadrata.<\/p>\n\n\n\n

Ograda oko parka podignuta je 1902. godine, kada je i otvoren prolaz iz ulice Carice Milice.<\/p>\n\n\n\n

U sklopu parka nalazi se prirodna humka i na njoj su nekada postojale dve kule. Jedna je propala, a druga je, sre\u0107om, sa\u010duvana. I oko kule se pletu mitovi, a \u0161ta je od pri\u010da ta\u010dno, niko sa sigurno\u0161\u0107u ne mo\u017ee da potvrdi.<\/p>\n\n\n\n

Po jednoj teoriji, kule je sazidao Plank. To tvrdi Plankov kolega, apotekar Lipot Mencer. Prema njegovom mi\u0161ljenju, kule su gra\u0111ene oko 1840. godine kao ukras parku.<\/p>\n\n\n\n

Po drugoj, kule su znatno starije, a Plank ih je na svom posedu zatekao i sa\u010duvao.<\/p>\n\n\n\n

Ogradu oko parka zamenile su zgrade, Doma vojske i Kulturnog centra, a tek jedan deo ostao je sa\u010duvan iz Zmaj Jovine ulice.<\/p>\n\n\n\n

Koliko nam je stalo do ne\u010dega \u0161to je nastalo pre skoro dva veka, \u0161to je neko poklonio svom gradu i njegovom \u017eivlju, govori i izgled onoga \u0161to je od parkovske ograde ostalo.<\/p>\n\n\n\n

Ne da ogradu nismo reparirali i sa\u010duvali kao relikviju, nego nismo u stanju ni da je ofarbamo i spre\u010dimo da je r\u0111a dokusuri.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Plankova ba\u0161ta ili Plankert jo\u0161 je jedan primer kako se grad odnosi prema svom nasle\u0111u i prema dobrotvorima, koji su nekada mislili o narodu, gra\u0111anima i op\u0161tem dobru. Danas je to tek jedan parki\u0107, bez ikakve ideje nadle\u017enih kako bi trebalo da izgleda i \u010demu da slu\u017ei, osim da se kroz njega br\u017ee stigne iz […]<\/p>\n","protected":false},"author":3,"featured_media":1532,"comment_status":"closed","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[1],"tags":[22,21,47],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/gsigma.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1531"}],"collection":[{"href":"https:\/\/gsigma.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/gsigma.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gsigma.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/users\/3"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gsigma.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1531"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/gsigma.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1531\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1533,"href":"https:\/\/gsigma.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1531\/revisions\/1533"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gsigma.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1532"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/gsigma.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1531"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/gsigma.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1531"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/gsigma.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1531"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}